Agonija Srbije traje preko trideset godina, neki kažu od čuvene Osme sednice. Ozbiljniji analitičari govore da su simptomi teške bolesti mnogo stariji i dublji, pa za razumevanje agonije Srbije upućuju na Kišov “Čas anatomije”. U tom polemičkom delu, Kiš je razobličio maligni karakter licemerja dominantne srpske elite, koja je samo čekala popuštanje ideoloških stega i prigodnog izvođača koji će zloduh palanke politički uobličiti i uvesti u militantnu praksu. I dominantna elita je dočekala i jedno i drugo – popuštanje ideoloških stega posle Titove smrti i Miloševića na čelu Srbije posle Osme sednice. Od tada do danas živimo u recidivima ovaploćenog zla na kojeg je Kiš uzaludno upozoravao.

Mlađi ne znaju, starije treba podsetiti. Politički uobličivši ubilački zloduh dominantnih srpskih elita, iskazan u “nepostojećem” Memorandumu SANU, Milošević je krenuo u razaranje Srbije i Jugoslavije, sve tobože braneći i jedno i drugo. Znamo kako je to izgledalo i kakve su posledice njegovog mesijanstva.

Šta je radila Miloševićeva opozicija? Većinski zatrovana zloduhom kojeg je Milošević pre nje posvojio i operacionalizovao, osporavala je zločinca sa primitivno antikomunističkih i dominantno pročetničkih pozicija (Vuk Drašković i četnički SPO su dominirali opoziciom). U pljuvanju SFRJ i lažima kako je AVNOJ u bakagije okovao srski narod, Milošević i dominantna opozicija su se takmičili, što tobože sa levo socijalističkih, što sa monarhističkih ili nacionalističko-republikanskih pozicija. Čast i čest Građanskom savezu Srbije, Socijaldemokratskoj uniji, Ligi socijaldemokrata Vojvodine, antiratnim i antinacionalističkim NVO i nizu časnih građana koji nisu podlegli ludilu nacionalizma širenog što iz vlasti, što iz dominanne opozicije.

Prvi Miloševićev dan D, koji je uzdrmao njegovu – činilo se – neprikosnovenu vlast, dogodio se 9. mart 1991. Formalni povod protesta, koji je u centru Beograda okupio više od sto hiljada demonstranata, bila je Radio televizija Beograd (današnja RTS), njezin direktor Dušan Mitević i u propagandno blato srozan urednički kolegijum beogradske televizije, ogrezao u laži gebelsovskih razmera protiv opozicije i drugih naroda SFRJ koji nisu pristajali na diktate Miloševića (što srpskoj nacionalističkoj opoziciji – laži i klevete drugih naroda – nije smetalo). Milošević je na demonstrante poslao ogroman broj policajaca, vodene topove, policijske oklopne transportere i velike količine suzavca. Centar Beograda bio je demoliran, poginulo je dvoje ljudi, a veliki broj protestanata i policajaca je povređen. Preko čauša u Predsedništvu SFRJ, Borislava Jovića, uplašeni Milošević je u večernjim satima na ulice Beograda izveo tenkove. Brutalni vlastodržac zaslužio je pobunu građana, ali je nažalost pogonska energija protestanata bila dominantno nacionalistička. Miloševića se napadalo sa skoro njegovih, ako ne i radikalnijih nacionalističkih i velikodržavnih pozicija. Nije se protestvovalo protiv nacionalizma, protiv huškanja protiv drugih naroda SFRJ i očigledne pripreme rata. I ako je, to je bilo marginalno. Važno je bilo rušiti petokrake, skrnaviti spomenike NOB i simbole socijalizma, iako ih je Milošević, formalno ih tobože braneći, apsolutno dezavuisao i kompromitovao. Na prvom Miloševićevom danu D skandirao se “bando crvena”, Sadame, Sadame” (aluzija na Sadama Huseina), policiji koja je brutalno nasrtala na demonstrante skandiralo se “ustaše”, ustaše”, “idite na Kosovo” i slično. Ozbiljni posmatrači tada su mogli in vivo viditi koliko je Srbija u kratkom razdoblju politički i moralno obolela od ludila nacionalizma i vlasti, i ubedljivo najvećeg dela opozicije.

Ne lustrirani Miloševićevi i Šešeljevi đaci sada su bezmalo sedam godina na vlasti (na našu sramotu) i znamo kako nam je. Najbolje bi to objasnili oni iz kolona koje beže iz Srbije i onaj deo demonstranata koji sad već mesecima izlazi na proteste vođen jasnim građanskim, a ne desničarskim motivima.

Vučić je 17. marta – ili 16. uveče, kad su demonstranti upali u lažljivi RTS – dočekao svoj prvi dan D, koji ga je kao i svojevremeno Miloševića temeljno uzdrmao. Očito zazire od pobunjenih građana uprkos glumatanju nonšalantnosti i bajagi igranju šaha sa potrčkom. Da je pritisak protestanata bio intenzivniji videli bi mi i tenkove na beogradskim ulicama kao i kod Miloševića. Nema sumnje da će pojačati ionako neizdrživu propagandu o uspesima i blagodetima njegove vlasti, da će uvećati laži i manipulacije. Njegova propaganda optužuje opoziciju da su fašisti, tajkuni, huligani, da rade za jelda Šiptare i Haradinaja, za Zagreb, Sarajevo, za strane centre moći i neprijatelje Srbije (da rade za one koji ne vole Srbe i Srbiju, izjavio je i Patrijarh Irinej za demonstracije u Srbiji i Banjaluci zbog nerazjašnjenog ubistva Davida Dragičevića dok ih Dodik nije brutalno zabranio). Ništa novo, Milošević je optuživao opoziciju da radi za Tuđmana, za ustaše, za strane gospodare, za crne đavole koji su protiv Srbije i srpstva.

Brigu razboritih građana – slično prvom Miloševićevom danu D – izazivaju, nadajmo se, marginalni simptomi Vučićeve opozicije slični simptomima Miloševiće opozicije. Pred RTS-om čuli su se povici policiji “ustaše, ustaše”, “idite na Kosovo”, “izdaja, izdaja” (misli se valjda na mogući sporazum sa kosovskim Albancima oko rešenja kosovskog problema), pevale su se stadionske nacionalističke pesme. Vučićev drugi dan D poput Miloševićevog 5. oktobra 2000. svakako će doći, pa se valjda naučilo da nacionalizam, antievropejstvo i mržnja prema susedima onih koji pretenduju da Vučića zamene apsolutno ništa dobro ne mogu doneti Srbiji.

I još jedna paralela 17. marta 2019. sa 9. martom 1991. Umesto ondašnjeg hrabrog i profesionalnog Studija B koji je prenosio dramu sa beogradskih ulica (koji se sada srozao u blato primitivne Vučićeve propagande) ovog puta smo imali sjajne TV N1 i Al Džaziru čiji su reporteri krajnje profesionalno pratili događaje iz i oko RTS i sutradan oko zgrade predsedništva Srbije i ispred policijske stanice u ulici Despota Stefana.

(Autonomija, foto: Beta)