Srpski

Radikalski duh Tomislava Nikolića, i savetnika mu, samo čeka priliku da se pokaže u nepatvorenom obliku. Nema boljih prilika za to od prigodičarskih svečanosti, na kojima se obeležavaju što stvarno značajni, što novoizvikani datumi iz nacionalne istorije.

Vojnom paradom u Užicu 16. aprila, obeležen je Dan vojske Srbije koji je zvanično 23. aprila. Vezuje se za odluku o početku Drugog srpskog ustanka 1815. godine. Godišnjice ko godišnjice. Pogotovo u svim vojskama. Parade, defilei, unapređenja, odlikovanja… Patetični govori. Ali kod nas je to prilika da se progovori koja ne samo o datumu koji se obeležava nego da se domaćoj, ali i svetskoj javnosti pošalju političke i moralne pouke. Malo je reći, pretenciozne. Istinoljublje, pravda, čojstvo, slava i herojstvo vezuju se za nacionalnu vosku i vlastiti narod, a nepravda, bešćutnost, političko licemerstvo i prekor upućuju se – stranoj javnosti. Onoj koja je u preovlađujućem nacionalističkom diskursu eksplicite i implicite vezana za tradicionalne neprijatelje. Za Zapad. Za zapadne zemlje, njihovu političku, vojnu, pa i versku kulturu.

Kako to izgleda u izvedbi Tomislava Nikolića u prigodičarskom govoru u Užicu (savetnički tekst?), čitaoci mogu naći na brojnim internet portalima. Patetična radikalska priča. Kao što je patetično i Nikolićevo naprasno evropejstvo. Srbija je, jelda 1999. bombardovana na pravdi Boga. Zapad (NATO) surovo je i nepravedno nastupio prema Srbiji i Srbima, koji nikom ništa loše niti su šta želeli niti učinili. Ni jedne jedine reči, barem i patetične, o istoriji srpskih političkih zabluda i zaludog stradanja, o istoriji zločina i zločinačke šovinističke politike koja je prethodila bombardovanju. A kako i da kaže kad je bio jedan od viđenijih aktera te politike. U radikalsko-naprednjačkim glavama za tako šta nema mesta. Pogotovo u tvrdoradikalskom jezgru oko Nikolića.

Ruski

U skoro 14 godina neprikosnovene vlasti u Rusiji, u ceremonijalnosti se izveštio Vladimir Putin. Izveštili se i njegovi ceremonijal-majstori. Od onih koji opslužuju kremaljske salone (treba viditi njegov teatralan ulazak u pozlaćeni valjda predsednički salon) do onih koji vođi organizuju medijske nastupe. Od svakodnevnog medijskog opsluživanja do na TV direktno prenošenih godišnjih konferencija za štampu. Zlobnici kažu, režiranih propagandnih spektakala, putem kojih vođa u nazovi spontanom dijalogu sa građanima, plasira svoja politička stanovišta. I učvršćuje harizmu vođe.

Na te neverovatne konferencije za štampu pristiže, kažu njihovi organizatori, preko dva miliona, jelda, neselektivnih pitanja građana. Kakva slučajnost da se ove godine u program uživo sasvim slučajno, a kako bi drukčije u demokratskom okruženju, uključi i Edvard Snouden. Američki državljanin, borac protiv zloupotrebe vlasti i zaštitu ljudskih prava, koji je u Putinovoj Rusiji kao nepatvoreni zaštitnik ljudskih prava potražio i dobio politički azil. Sasvim slučajno, Snoudenovo pitanje Putinu bilo je da li je moguće da se i u Rusiji masovno prate i prisluškuju građani? Ma ne! Putin je smireno odgovorio da to u Rusiji, u kojoj se strogo poštuje zakon, jednostavno nije moguće. Ruske tajne službe se strogo pridržavaju zakona, a osim toga su pod stalnom demokratskomsu kontrolom. Tako su zabrinuti borci za ljudska prava, barem što se tiče Rusije, sada sasvim mirni. To što oko toga, i drugih navodno nedemokratskih karakteristika vladanja Rusijom, pričaju samozvani disidenti, navodno slobodnomisleći ljudi, nepatriotska ruska opozicija, izdajničke nevladine organizacije i strani posmatrači – najobičnija je „protivruska propaganda“. Zato im je vođa, prvenstveno nepatriotskoj opoziciji, samozvanim nezavisnim medijima i NVO stranim agenturama, dobrim delom začepio usta. Kad je Rusija u pitanju, tu nema cile-mile. Kakva ljudska prava, demokratija, slobodni mediji i slične zapadne izmišljotine, koje su usmerene na podrivanje Rusije.

Ovdašnju patriotsku javnost naočito je obradovala Putinova izjava da su Jugoslaviju razorili „oni“ sa Zapada, koji sada manipulišu njezinim ostacima. Ovo im je došlo kao melem na ranu. Ih, od kada se nije čula ta istina. Još od Miloševićevih vremena. I još sa tako važnog mesta. I ne samo to. Ovdašnja patriotska javnost izuzetno ceni to što Putin možda i neće poslati vojsku u Ukrajinu iako za to ima ovlašćenje! Valjda Saveta Ruske federacije. Kako blagodaran čin velikog Vladimira. Nema sumnje da će ova blagost ovde još više učvrstiti ljubav mnogih prema Putinu i njegovoj mudrosti.

Blagoš Rusiji. Teško Ukrajini i ostalim ruskim susedima sa ruskim nacionalnim manjinama o kojima brine Putin.

(Autonomija)