Vučić u Berlinu, Lukašenko u Beogradu. O kakvoj spoljnoj politici je reč? Je li posredi raskol Vučića i Nikolića, raskol njihovih kabineta i sivih eminencija, ili usaglašeno foliranje pred domaćom i svetskom javnosti? Radi li se naprosto o tome da se ovde sem privida ništa ne menja, pa i dalje ostaje „dobro jutro, čaršijo“ na sve četiri strane. I Evropa i Kosovo. I EU i Putinova Rusija, Lukašenkova Belorusija… I EU i Evroazija. Što takva nesuvislost kod ozbiljnih država kojima navodno težimo, izaziva podozrenje i nepoverenje, koga to briga. Nikog.

Bilo je nešto posebno bizarno, onespokojavajuće, u poseti Lukašenka Beogradu. Maloletni sin gosta, pokazale su TV kamere, pratio je oca pri polaganju venca na Spomenik neznanom junaku na Avali. Između ešalona gardista, postrojenih zvanica, uz zvuke vojne muzike, diktator drži sina za ruku dok korača za gardistima koji nose venac.

Deca u državnim ceremonijama praksa su diktatorskih režima. Diktatori od malih nogu naslednike uvode u državne posove. U nasledne diktature. Sve i da zanemarimo u koliko demokratskih zemalja Lukašenko uopšte može da uđe, slika iz Beograda je porazna. I po oca, i po nedužno dete, i po domaćina koji je gostu omogućio takav protokol. Ova bizarnost tako draga diktatorima, izaziva različite asocijacije. Poput one, kakva li je bila inicijacija aktuelnog diktatora Severne Koreje u neprikosnovenog vođu? Kakvo mu je bilo detinjstvo? Da li je i njega otac, neprikosnoveni vladar života i smrti Severene Koreje, od malih nogu uvodio u ceremonijalne poslove? Da li ga je držao za ruku dok je polagao vence ili obavljao slične ceremonije? Kakve su mu uopšte bile šanse da spozna šta je normalno detinjstvo, da stasa u slobodnog čoveka? Da li je, uz odrastanje kakvo je imao, imao ikakve šanse da bude nešto drugo, nego ono što je danas – diktator? Misli li u Beogradu ko o tome, kad sačinjava protokole poseta državnika na lošem glasu zbog načina vladanja? Možda inventivni kabinet predsednika Nikolića?

Zahvalan valjda na mogućnosti da iz izolacije otputuje u posetu nekoj evropskoj zemlji, gost je domaćine oslovljavao braćom. Onako kako se oslovljavaju autoritarne vođe. Kad bi barem građane Belorusije iskreno tretirao kao braću, a ne kao podanike lišene blagodeti slobodnog društva, gde bi njegovoj stvarnoj braći bio kraj.

Sinod SPC iskoristio je priliku da Lukašenku uruči najveće odlikovanje SPC. Orden Svetog Save prvog stepena. Bratu Lukašenku uručio ga je Patrijarh Irinej na svečanom prijemu u Patrijaršiji.

„Наша је велика радост и благодарност Господу што имамо прилику да дочекамо вас, председника белоруског народа и белорускe државе, нашег братског народа, уједињеног једном крвљу, једном вером и једном црквом, једном истином.
То је радост целе наше цркве, јер имамо прилику да у овоме дому дочекамо председника Белорусије, човека којег је народ изабрао за свога вођу, за свога државника, човека који је близак цркви, чији је избор и улогу председника подржала и благословила Црква Белорусије са митрополитом Филаретом на челу, нашим драгим пријатељем“.
Харизматични лидер, праћен многобројним припадницима своје тајне службе, изашао је из црног „аудија”. Председника Белорусије, који је под режимом санкција земаља ЕУ, током својих посета иностранству прате добро обучени агенти КГБ-а. Наиме, Лукашенко, који две деценије влада Белорусијом, обећао је две ствари: да никада неће дозволити приватизацију стратешки важних државних предузећа и да његова тајна полиција никада неће променити име, све док он влада. Али, кагебеовци и председник Лукашенко верују у Бога.
У Патријаршију овога пута Лукашенко није дошао са својим сином, плавокосим дечаком Николајем, кога одмиља зову Коља. Наиме, дечак често одлази у државне посете заједно са оцем, а прекјуче га је Лукашенко држао за руку, док је Коља у беж оделу, кошуљи и кравати, присуствовао полагању венца на гроб Незнаном јунаку на Авали.
Мали Коља боравио је са оцем у у Ватикану, корачао је црвеним тепихом заједно са покојним венецуеланским лидером Чавесом, добио је на поклон златни пиштољ од Дмитрија Медведева.
(Политика,13. јуни 2014.)

Lukašenko naravno nije što i Belorusija. U teškoj istoriji Belorusi su mnogo propatili. Treba ih poštovati kao i svaki narod. Belorusiju treba poštovati kao i svaku drugu državu. Diktatori među narodima su kraći ili duži incidenti. I mi ovde, u Srbiji, itekako imamo iskustva sa njima. I koliko vidimo, i dalje vodimo borbu sa avetima totalitarne svesti.

(Autonomija)