Predsednik Srbije i patrijarh SPC kao da se takmiče ko će podeliti više odlikovanja. Na radost kovnice novca u Topčideru, koja odlikovanja izrađuje. I na tome odlično zarađuje. I na radost privilegovanih dizajnera odlikovanja, vezanih za novoistoričare i nacional-estetičare. Vezanih za kvazipatriotski estetski diskurs, kao što bi se to novogovorom reklo, što je vidljivo iz naziva i dizajna odlikovanja. Koji takođe na tome odlično zarađuju. Kvazipatriotizam i kičeraj je kod nas i dalje vrlo isplativ. U učestalim dvorsko-patrijaršijskim ritualima dodele odlikovanja, kojima se prikriva kriza i države i vere, kojima se odvlači pažnja građanstva od bede svakodnevnice i vrednuju tobože zasluge za narod i veru, vidi se koje ideološke i verske vrednosti i dalje dominiraju. One koje su unizile i državu i veru. Vidi se to iz liste odlikovanih i obrazloženja za dodelu odlikovanja. I na predsednikovoj i na patrijarhovoj listi domaće su patriotske uzdanice iz Miloševićevog vremena. I stranci koji su se u Miloševićevo vreme istakli podrškom Miloševićevom ratnom programu. Dakako, ne za džabe. Na listi su i javne ličnosti iz postmiloševićevskog perioda, koje na svoj način zastupaju ideje iz devedesetih. Poput servilnih dvorskih umetnika. I naročito sportista, koji olako pristaju na manipulaciju tobožnjim patriotizmom i paraverskim patosom. Odlikovanja se, kao što je slučaj sa Velimirom Veljom – „da kraduckaju po malo, pa ‘ajde de“ – Ilićem, dodeljuju čak i u kafani. I to glavom i bradom od strane patrijarha. Dodeljuju se vulgarnom populisti, kojem su „mala prsa da okači sva zaslužena odlikovanja“. Dodeljuju se ministru u vladi, koju isti patrijarh na podvorju Moskvi do krajnjeg neukusa podanički ogovara pred tamošnjim moćnicima. Isto kao i predsednik Srbije. Ali, šta da radimo pred tolikim licemerjem? Kakvi delioci, takvi i dobitnici odlikovanja.
Ipak, najbljutavija su čini se obrazloženja dodele odlikovanja. Imajući u vidu sive eminencije predsednika Srbije i patrijarha SPC, koje predlažu listu odlikovanih i pišu obrazloženja, nije ni čudo što su obrazloženja odlikovanja takva kakva su. A takva su da bi bilo najbolje da ih darodavci bar prećute. Frazetina do frazetine.
Kod nas, u nominalno sekularnom društvu, odavno je na delu stari ideal predmodernih zajednica. Simfonija crkve i države. Ako ne računamo deo episkopata, kojeg patrijarh ne kontroliše. Doduše, simfonija se malo disharmonizuje, kad verski velikodostojnici odu na poklonjenje u Moskvu. Tamo se govori ono što godi ušima domaćina. Isto kao i u posetama Moskvi državnih velikodostojnika.
U jednom eseju Đerđ Konrad se sporadično pozabavio fenomenom simfonije crkve i države. Sraslosti svetovne i duhovne vlasti karakterističnom za predmoderna društva. To je brak iz računa. Iz egoističkih interesa svetovne i verske oligarhije. U tom braku svetovna vlast nije vođena dobrobiti građana, kao ni verska evangelizacijom i eshatološkim iskustvom vernika. Tu su obe oligarhije vođene prizemnim interesima moći. U takvom braku moralna načela i svetovne i duhovne oligarhije su farsična. Iz takvog braka ne rađa se iskustvo slobode građana, nego iskustvo totalitarizma. Iskustvo podaništva građana i iskustvo verskog misticizma, parareligije pseudovernika. U totalitarnim pretenzijama svetovnoj vlasti je potreban privid božijeg poslanja, što joj na simboličan način pruža simfonija sa duhovnom vlasti. Zauzvrat, duhovna oligarhija koja se devalvira na težnje za zemaljskim moćima i privilegijama, a ne za iskustvom vere i skromnosti, za iskustvom moralnih vrlina, dobija privilegije za ne duhovan, za paraduhovan život. Nakon ovog što godinama ovde gledamo, trebamo li se pitati kakvi su odnosi naše vlasti i crkve? Dakako SPC, jer se druge verske zajednice tretiraju samo onoliko koliko se mora. Na silu prilika. Prilikom obeležavanja godišnjice Milanskog edikta, naši državni i crkveni velikodostojnici su se hvalili međusobnom simfonijom. U navodno sekularnom društvu. I u tome ne greše. Šta li bi na to rekao Đerđ Konrad? Verovatno ono što i ovde oseća svaki građanin koji drži do samopoštovanja. Svetovnog ili verskog, svejedno. Odavno je ovde kompromitovana i svetovna i duhovna vlast. Fraze i prigodičarski rituali sa obe strane to ne mogu prikriti.
(Autonomija)