Drugi april i, kažu, završni razgovori vladajućih srpskih i kosovskih političara u Briselu su pred nama. Dačić i Tači će ponovo pred samozatajnu Ketrin Ešton. I neizbežnog predstavnika američke administracije Filipa Rikera.

Vreme je istine ma kakva bila. Bolna, razočaravajuća, otrežnjujuća. Kakva god da je, istina uvek deluje okrepljujuće. Jer su istina i razumno ponašanje kao gorak lek. Ne prijaju, ali leče. Temelj su sređenog života. Pojedinačnog i kolektivnog, državnog. Izbegavanje istine i razboritosti tragično je obeležilo srpsku politiku poslednjih decenija. Samoobmane i politički autizam u kapitalnim pitanjima, kao što su država i državna politika, spirala je po kojoj je Srbija drastično propadala. I srljala iz poraza u poraz.

Je li napokon došlo vreme otrežnjenja? Predstojeći pregovori u Briselu brzo će odgovoriti na to pitanje. Ne bude li se pošlo od racionalnog izbora i opredeljenja za ono što je realno moguće, Srbija će i dalje ostati u političkom i državnom limbu. Ne izabere li put u Evropu i dostojanstven život građana (uključujući tu i život građana Kosova), nego nastavi da se bori za odavno „izgubljenu teritoriju“, propadanje Srbije će se nastaviti. Beda i beznađe biće sve veći. Srbija će se u tom slučaju i dalje baviti sama sobom, stranačkim razjedanjem, nesposobna da život građana učini snošljivijim i dostojanstvenijim. Okamenjena fikcija posedovanja „izgubljene teritorije“ nadvladat će princip dostojanstvenog života građana. Ne samo sadašnjih, nego i budućih generacija. Razumom će ponovo biti poražen. Neće to biti poraz samo SNS i SPS, nego cele Srbije. Ogroman teret kumuliranih političkih gluposti i materijalna beda zbog njegovog nerešavanja, prevaliće se na pleća generacija koje dolaze.

Ironija sudbine je da je test otrežnjenja i bolnog suočavanja sa istinom pao u ruke upravo onima koji su Srbiju inicijalno i temeljno srozali na niske grane. Sa onima koji su i doveli do toga da se sa Kosovom danas razgovara kao sa nezavisnom državom bez obzira na papagajsko ponavljanje da Srbija nikada neće priznati Kosovo kao nezavisnu državu. Test otrežnjenja je prvenstveno na nekadašnjim radikalima, danas SNS, i na SPS. U tome ima istorijske pravde. Da li će test položiti, ostaje nam da vidimo. Ako se podsetimo njihove nekadašnje ideologije, političkih biografija i aktivizma glavnih aktera tih partija, skepsa je neizbežna. Ali, hajde da vidimo. Čuda su možda i moguća i u Srbiji. Dajmo šansu mogućnosti da su nekada zadrti propagatori rata i nasilja prošli kroz političko prosvetljenje. Dajmo šansu da vidimo hoće li razumnim ponašanjem okajati bar deo prethodnih greha. Ne urade li to, sve što sada rade u navodnoj borbi za reafirmaciju države, institucija, ekonomije, morala, kulture – završiće kao farsa. U zatvorenim i samodovoljnim društvima, u samogetoiziranim državama, degenerisane vrednosti su način života. U društvima u kojoj laž postane istina, uzurpacija političke i materijalne moći, monopoli vladajućih oligarhija, dezavuisanje institucija, korupcija i kriminal, način su života.

Sačekajmo drugi april da vidimo za šta se zalaže Srbija. Odnosno njezina sadašnja vladajuća politika. Posle završnih razgovora sve će biti mnogo jasnije.

(Autonomija)