Ili o sudbini i ceni koju su platili i plaćaju Srbi u nekadašnjim republikama bivše SFRJ – sada nezavisnim državama – nakon što su pogubnim manipulacijama dovedeni u poziciju izvršilaca terenskih radova na pokušaju zaokruženja srpstva u ’srpske istorijske etničke prostore’ sumanuto crtane u kabinetima očeva srpskog velikodržavlja.

Kad se jednom – nadamo se – bude trezveno podvlačila crta ispod srpskog civilizacijskog sunovrata s kraja prošlog veka, posebno poglavlje neminovno će se odnositi na sudbine Srba koji su – do erupcije nacionalističkog ludila – živeli u bivšim jugoslovenskim republikama, u sadašnjem ’regionu’. Treba se suočiti sa cenom koju su platili prvenstveno zbog zastrašujuće neodgovorne beogradske politike. Kako u dominantnom srpstvu sada stvari stoje – u politici, kulturi, obrazovanju, posebno u crkvi – daleko smo od tačke samootrežnjenja i poštenog svođenja računa za silne zablude i neodgovornosti. Svest o tome da nam zla kob i bezmalo potpuno nacionalno i državno rastrojstvo nisu tek tako pali s neba, da nismo žrtva belosvetskih zavera – pogotovo ne drugih naroda sa kojima smo živeli u bivšoj zajedničkoj državi – kako trovači nacionalne svesti decenijama sluđuju narod, još se ovde grubo potiskuje.

Takozvani ’učeni ljudi, sede pametne srpske glave’ – pokazaće se iz svoje spram modernog iskustva infantilne pozicije, iz umišljene superiornosti a zapravo duhovne i moralne inferiornosti i zbog toga zlovolje – počeli su 80-tih otvoreno telaliti kako su Srbi u bivšoj državi ugroženi; kako ih ne vole, ne poštuju i kako ih eksploatišu drugi jugoslovenski narodi – posebno je l’ da pritvorni Slovenci i Hrvati – kako se nakon silnih uzaludnih žrtava je l’ da osloboditelji ostalih jugoslovenskih naroda moraju uspraviti, dići sa kolena i povratiti nacionalno dostojanstvo. Temeljne principe AVNOJ-a – uz nužnu modernizaciju i evropeizaciju jedinu moguću platformu za opstanak zajedničke države – po ’učenim, nacionalno osvešćenim srpskim glavama’, u ime srpstva prihvatili su nelegitimni srpski predstavnici u Jajcu 1943.g, na nelegitimnom zasedanju partizanskih rukovodilaca, po ’učenim nacionalno osvešćenim glavama’ takoreći šumski banditi. Partizani komunisti su – je l’ da – izdali srpski narod prihvatajući pored federalizma i nepravedne republičke granice, kojima su veliki delovi Srba na ’svojim istorijskim etničkim prostorima’ ostavljeni izvan majke Srbije. Narodi sa kojima su vekovima zajedno živeli su im, po tim upaljenim glavama, je li, maćehe.

Mudre srpske ’nacionalno osvešćene glave’ ponudile su memorandumsko rešenje, koje se svodi na – ili vraćanje ukinutog dostojanstva Srbiji i Srbima preuređenjem zajedničke države (rezolutan povratak višestruko složene države na unitarizaciju i centralizaciju u kojoj se za sva po državu važna pitanja pita Beograd, iliti ’umne srpske nacionalno osvešćene glave’) ili nacionalni razlaz, s tim da u tom slučaju dotadašnje ’nepravedne republičke granice’ ne mogu opstatiti. Komunistička je l’ da nepravda prema Srbima mora se ispraviti tako, što će ’srpski istorijski etnički prostori’ biti priključeni matici Srbiji. Hatišerif srpskih ’umnih sedih glava’ – kojeg je oberučke prihvatio patološki vlastoljubivi Milošević i tadašnja birokratski okoštala partijska struktura – obznanjen je urbi et orbi, pa kom pravo, kom krivo. Strateški pravac pogubne i zločinačke srpske politike, time i smrt Jugoslavije, je markiran. Podela poslova na realizaciji hatišerifa već se uveliko razrađivala.

Srbima izvan Srbije namenjen je – i masovnim manipulacijama iz Beograda nametnut – sveti zadatak priključenja prekograničnog srpstva Srbiji. Ona je pak svojim resursima obećavala neograničenu vojnu (tobože brani Jugoslaviju) i materijalnu podršku. Vladalo je bezmalo unisono mišljenje da će sa razobručenom patriotskom energijom (primitivnom nacionalističkom halabukom i drekom), te vojničkim iskustvom i slavom, sveti zadatak objedinjavanja srpstva biti brzo oposlen (za dva meseca smo kod Beča!).

U masovnoj histeriji propagandno podjarivane nacionalističke pomame – koja je slavila planove bolesnih velikodržavnih umova – bilo je onih koji su sačuvali razum i upozoravali na zlo. Razumni ljudi ukazivali su da nepromišljenost i neodgovornost Srbiju i Srbe neminovno vode u katastrofu i poraze, a dotadašnju zajedničku državu – u kojoj su živeli svi Srbi – u surovu smrt sa nesagledivim posledicama. Ali avaj, džabe upozorenja iz zemlje i sveta. Klanica sa cikom, vriskom, potom sa zapomaganjem i jaucima, je krenula. Na njenim materijalnim i pogotovo moralnim ruševinama živimo, još daleko od svesti kako smo do toga došli.

Srbima u ’regionu’ je dostavljeno oružje, na raspolaganje im stavljena pročetnički srbifikovana JNA, obezbeđena im je besprizorna ratna propaganda i materijalna logistika. Uz tu – u odnosu na ostale tadašnje republike – ratnu silesiju, stvorene su im paradržave u Hrvatskoj i BiH. Mislilo se da je nacionalno objedinjenje manje-više vojnički završeno. Ostalo je da se politikom i diplomatijom paradržave normalizuju, da se indolentni svet pomiri sa novim exjugoslovenskim realnostima, pa da se posle formalizuje srpsko državno jedinstvo na ’srpskim istorijskim prostorima’. Kad oćeš…

Pokazalo se da je u nacionalističkom pijanstvu pravljen račun bez krčmara. Potpuno se previdelo, ignorisalo, da i drugi narodi imaju istorijsko pravo na prostore gde žive stolećima – razume se sa Srbima – koje bi voljom Beograda da im se oduzme i priključi Srbiji. Znamo šta je bilo sa paradržavom RSK u Hrvatskoj, a šta će biti sa onom stvorenoj zna se kako u BiH (RS), tek će se videti. Političko silovanje iz Banja Luke da se paradržava RS secesijom učini prelaznom državom do priključenja Srbiji, izvan je pameti, a insistiranje na tome – perfidno podsticano i podržavano iz Beograda što od dominantnih političara, što od crkve (SPC) – preti da sudbina tamošnjih Srba završi slično kao i Srba u Hrvatskoj.

Po nepromenjenoj matrici, po nepromenjenom planu ’nacionalnog i državnog objedinjavanja’ (Srpski svet), zloupotrebljavaju se Srbi u Crnoj Gori i na Kosovu. Cena te neodgovornosti po tamošnje Srbe neće biti mala. Ali ko o tome u Srbiji – od toliko silnih vajnih patriota opsednutih isključivo mitomanijom i veličinom teritorije a ne sudbinom ljudi, Srba i onih koji to nisu – uopšte brine? Pijanstvo traje dok traje, mamurluk sledi. Srbi u Hrvatskoj to najbolje znaju. ’Sede pametne, nacionalno osvešćene srpske glave’ i njihovi mnogobrojni parazitski sledbenici o tome ne haju. Vidimo to i pred predstojeće izbore. Niko od izbornih takmaca – isključivši jednu jedinu izbornu listu iz silesije prijavljenih, potpuno marginalizovanu i ignorisanu koaliciju ’Srbija na Zapadu’ – reč jednu ne kaže. Od suštinski temeljnih pitanja propalog srpskog društva i države, ovde se zazire.

Srbiji – posebno Srbima u ’regionu’ – vapijuće je potrebno suočavanje sa istinom, ma koliko to gorko bilo. Srbi u ’regionu’ su doživeli ogromne trusne udare koji se ne smiruju, jer se ne smiruje epicentar njihove propasti u Beogradu. Nije čudno što su se Srbi u BiH – pod kriminalnom autokratskom vlasti najgorih među njima – odrekli svojih najsvetlijih istorijskih postignuća poput partizanskog antifašizma i emancipatorskog ZAVNOBiH-a. Odriču se svog osobenog bosanskohercegovačkog višestolećnog subjektiviteta i – paradoksalno, ali je tako – svoje jedine prave domovine, Republie BiH, za račun neostvarivih snova beogradskih bolesnih velikodržavnih maštara. Tim odricanjem sramote svoju prošlost i još gore – upropašćavaju svoju sadašnjost i budućnost. Kopiraju – vlastodršci koje prati manupulisani narod – majku Srbiju, koja se zbog iluzija da između ostalog neda davno izgubljeno Kosovo, odriče evropskih integracija. Upropašćenim životima sadašnjih, Srbija nemoralno pridodaje upropašćenje života budućih generacija.

Umesto ovog krokija, sudbina Srba u ’regionu’ zaslužuje mnogo ozbiljnije zasebne studije, koje mogu realizovati samo stručnjaci (istoričari, sociolozi, politikolozi, socijalni psiholozi, demografi, ekonomisti, etnolozi, kulturolozi) koji nepokolebljivo drže do moralnog i profesionalnog integriteta, koji se oglušuju o zov nacionalističkih sirena. Takvih među nama ima. Njihov angažman na tom planu značiće puno na povratku nacionalne odgovornosti i samopoštovanja i pokazati da ovde još postoji, makar u fragmentima, civilizacijska zrelost.

(Autonomija, foto: Beta)