Nacionalizam, laži i ogromna pljačka po cenu ratova, zločina, razaranja društva i države – po cenu srozavanja u varvarstvo – osnov su politike koju je utemeljio Milošević i njegova SPS. Bez imalo srama zbog zločinačke prošlosti ili barem koje samokritične reči, nelustrirana SPS, debelo ušuškana u vlasti, obeležila je 29-godišnjicu osnivanja.

Istine radi, zločinstvo i prema srpskom i prema narodima bivše nam države koji su odbili da žive po diktatu srpskih nacionalista nije bio osnov samo Miloševićeve i SPS politike, nego i njihovih trabanata (SRS, JUL, razni maligni prilepci iz kleronacionalističke opozicije, iz šovinizmom i danas dobrim delom zatrovanog parakulturnog miljea, iz crkve). Ta nelustrirana krvava bratija evo nam opet više od sedam predugih godina truje živote sa pozicija potpuno uzurpiranih resursa i moći. Sve je skoro isto kao i za vreme Miloševića – šovinizam, laži, ogromne pljačke – s tim da na sreću danas nema ratova i masovnih zločina (“mada i oni nisu isključeni”, treba se, opreza radi, podsetiti na zlokobne Miloševićeve reči sa Gazimestana).

Rata nema ne zato što je promiloševićevska vlast iz prošlog ratnog ludila nešto naučila, nego zato što za ratove sa susedima u urušenoj Srbiji nema više ni ljudskih, ni materijalnih resursa. I još više – nema ga zbog izmenjenih odnosa vojnih moći u “regionu” i strožih nadzora u svetskim centrima moći. Ali zato ne manjka permanentnog širenja mrzilačke proratne histerije prema susedima koji su se devedesetih odbranili od velikodržavnih ambicija srpskog nacionalizma. Mrzilačka histerija jedan je od stubova na kojem počiva Vučićeva vlast, ako ne i najveći, jer mase potpaljene mrzilačkom propagandom neprekidno žive u indukovanom strahu od novih nesreća, od kojih nas eto spašava bogomdani Vučić, koji vlastita prsa istura pred bezdušnim zapadnim neprijateljima i njihovim jelda domaćim slugama, unutrašnjim neprijateljem.

Proklete protivsrpske zavere jelda ne miruju. Između ostalih i da prostite, jebeni Mehanizam za međunarodne krivične sudove u Hagu (Mehanizam) – pravni naslednik Haškog tibunala za zločine na prostoru bivše Jugoslavije (Haški tribunal). Ti protivsrpski vragovi postmiloševićevoj miloševićevskoj Srbiji ne daju mira. Stalno nešto izvoljevaju oko namirenja bajagi pravde za žrtve. Zahtevaju da se pred domaćim sudovima, pored neposrednih izvršilaca zločina, procesuiraju i u vreme izvršenja zločina njima nadređeni visoko rangirani vojni i policijski oficiri, koji zbog ograničenih resursa i pomanjkanja vremena nisu procesuirani pred Haškim tribunalom; da se ne slave ratni zločini i zločinci, da na primer visoki funkcioner Vučićeve SNS – poslanik u nacionalnom parlamentu, čuveni Đuka – genocid u Srebrenici ne proglašava sjajnom vojnom operacijom, a od toga se ne ograde i barem politički ne sankcionišu ni parlament, ni predsednik Vlade, ni predsednik države; zahtevaju pravu, a ne fingiranu zaštitu svedoka optužnica u procesima za ratne zločine; traže izručenje notornih Vjerice Radete i Petra Jojića, osumnjičenih za pritisak na svedoke optužnice u procesu Šešelju pred Haškim tribunalom, a ne da vlast taj zahtev kači mačku o rep…

U Savetu bezbednosti UN 17. jula održana je redovna sednica posvećena izveštaju tužioca Mehanizma (Serž Bramerc) o procesuiranju ratnih zločina u državama ex-Jugoslvije. Staloženi, pravdi posvećeni tužilac govorio je o postignućima (traljavim), i o ošljarenjima u namirenju pravde (ne)posvećenih kleronacionalističkih državnih provizorijuma u kojima su ideološki slednici ratnih vođa manje-više i danas na vlasti. Govorio je i o Srbiji. Njegov kritički osvrt o stanju u Srbiji iritirao je prisutnu predstavnicu Srbije Nelu Kuburović. U nedostatku bilo kakvih smislenih argumenata kojima bi dovela u pitanje stavove tužioca, vajna ministarka pravde Srbije pristupila je tradicionalnom naprednjačkom jajarluku – zameni teza. Elem, po Kuburovićevoj, tužilac i oni koji ga podržavaju (koji traže da se napredak Srbije ka EU uslovljava radikalno drukčijim odnosom prema ratnim zločinima i osuđenim zločincima, prema genocidu u Srebrenici, prema podizanju optužnica i pravičnosti suđenja osumnjeničenika za ratne zločine) u stvari pravne argumente zamenju političkim pritiscima. Sic! I potom na domaćem terenu dobro uvežbano naprednjačko trala-lala-la…

Gospođa se očito preračunala, zaboravila je gde se nalazi. Previdela je da naprednjački jajarluk ne prolazi kod normalnog sveta kao kod, manipulacijama sluđene i moralno obamrle, javnosti Srbije. Pristojan svet se sablažnjava nad primitivnim jajarlukom – pogotovo ako je dignut na nivo državne politike – ne samo zbog estetskih nego i zbog etičkih i egzistencijalnih razloga, jer znaju kakve stravične cene plaćaju društva u kojima je jajarluk modus operandi, da ne kažemo modus vivendi. Baš je u tome ključna razlika između normalnog sveta i propalih društava zagubljenih u bedi i beznađu. Nakon svega kroz šta smo prošli poslednjih tridesetak godina, valjda je Srbija – odnosno, oni koji određuju njezinu sudbinu – to trebala da shvati. Ali ne, bandi na vlasti je stalo do tog nauka koliko do lanjskog snega.

Nela Kuburović nas je u Njujorku izbrukala, prisutnima i svetu htela je da proda rog za sveću kao što to sa kompanijom u kojoj je radi kod kuće. Očito nam za brukanje nije dovoljan samo Ivica Dačić.

(Autonomija, foto: pixabay)