Suludo i necivilizovano se nasrće na latinicu u Novom Sadu. Nažalost, uz muk i ćutanje najvećeg dela gradske javnosti, Novosađana. Ćute poznate ličnosti i anonimni građani, profesori i studenti, ćute umetnici, ćute dobrostojeći i lošestojeći građani, oni koji su videli sveta i koji žele da je i Novi Sad svet, ćute oni koji skijaju po mondenskim ski centrima i oni koji letuju po egzotičnim destinacijama, oni koji znaju strane jezike, kao i oni koji su završili večernje škole. „Ne bi da se mešam u to, ne interesuje me; Šta ja znam, sve je to politika, a politika me ne interesuje; Mante me, imamo i prečih biga“ – vajkaju se građani grada koji bi da bude Evropska prestonica kulture i pokaže svetu „da smo oduvek bili Evropa“.
Bez ikakvih obzira i bilo kakve racionalne potrebe proteruje se latinica iz javnih institucija već prilično poprostačenog grada, kojeg je opet pod svoje uzaptila nacionalistička gradska vlast. Nakon skandala sa smenom direktora Kulturnog centra, koji je smenjen jer je naziv institucije na zgradi bio napisan latinicom, usledio je novi: preko noći je latinica izbačena sa oznaka linija na vozilima javnog gradskog prevoza, javnog dobra svih građana koji ne samo da plaćaju porez iz kojeg se pokriva deo poslovanja preduzeća, nego građani plaćaju karte kad god koriste gradski prevoz. Jednako Srbi, Mađari, Slovaci, Hrvati, Romi, Bošnjaci i svi drugi putnici bez obzira kojim jezikom i pismom se služe. Latinica se proteruje u nekada najevropskijem gradu Srbije, kojeg skorojevići hvale da je u njemu zvanično u upotrebi više jezika i pisama. Time se razmeću pred svetom kao najvećim evropskim standardom u ravnopravnosti svih građana. Ali proterivanje latinice, skidanje zastava Vojvodine sa javnih institucija i njihovo vandalsko paljenje, parole mržnje i netolerancije na fasadama zgrada i ostali znaci primitivne srbizacije, pokazuje da je to „civilizacijsko dostignuće koje je primer za Evropu“ u najvećem delu samo slovo na papiru. Nacionalisti bi da na silu srbizuju grad po svom nakaradnom naumu, da ga još poprostače i ponize, da zatru njegov nekadašnji kosmopolitski duh.
Dokle ide nacionalistička bezobzirnost, najbolje govore osioni nastupi valjda onih najradikalnijih među gradskim vlastima, članova Demokratske stranke Srbije. Ovi samozvani branioci srpstva i arbitri kvaliteta srpstva, protivnici su bilo kakve realne autonomije Vojvodine, a Novom Sadu bi da ukinu bilo kakvo obeležje evropskog identiteta. Revnosno kopiraju nacionalističku zadrtost stranačke centrale u Beogradu, koja nacionalizmom gorljivo brani Srbiju od Evrope i „prevrtljivih zapadnih neprijatelja“. Ti se veselnici, bilo akademici, profesori, činovnici ili anonimni pojedinci, osipnu na bilo kakvo spominjanje autonomije Vojvodine, na nazivanje Novog Sada glavnim gradom Vojvodine. Jednako u beogradskoj partijskoj centrali, kao i u partijskoj ekspozituri u Novom Sadu. Sa tom razlikom da su ovi u Novom Sadu u gradskoj vlasti, pa demonstriraju šta znači „odbrana srpstva“ i „borba protiv separatizma“. I od toga, od patriotizma i odbrane srpstva, dobro žive. Dokopavši se gradske vlasti, ponajviše zahvaljujući političkoj i moralnoj bizarnosti zvanoj SPO, jurišnici DSS izgubili su bilo kakve obzire u nacionalističkom nasrtanju na grad. A već smeraju i da ruše iovako nikakve autonomije Vojvodine. Sve bi da podvedu pod svoj „srbobraniteljski duh“. Što pre, odmah. Već samom najavom mogućnosti pučističkog obaranja prethodne gradske vlasti, pali su u ekstazu. Dole autonomaši, dole separatisti! Nisu još bili ni zaseli u gradske fotelje, a već su najvljivali odlučan obračun sa autonomijom i bilo kakvim isticanjem subjektiviteta Vojvodine. Autonomija Vojvodine je za njih crvena krpa pred očima. Da nije bilo verolomstva politčke i moralne bizarnosti zvane SPO, ostrašćeni samozvani branioci srpskog identiteta Novog Sada i Vojvodine ostali bi marginalna grupa frustriranih nacionalista. Ovako su danas na svome, a zauzvrat verolomna bizarnost zvana SPO zadržala je ugodne sinekure nekoliko svojih činovnika. O političkoj doslednosti i građanskoj odgovornosti prilikom pučističkog preuzimanja gradske vlasti, izlišno je uopšte govoriti.
Nacionalistički nasrtaji na grad sa bilo koje strane, pogubni su po njegov identitet, po njegovu kulturološku složenost, po tradiciju tolerancije. A to je, kao što znamo, nežna biljka koju treba stalno negovati da bismo živeli kao pristojni ljudi. Nacionalistički nasrtaji zagađuju ne samo politički i javni život grada, nego imaju i šire socijalno-kulturološke implikacije. Provincijalizuju i poprostačuju grad. Brišu ga kao interesantnu kulturološku destinaciju ovog dela Evrope. I, ne zaboravimo, kompromituju i srpsku kulturu.
Zamenik garadonačelnika grada Borko Ilić, na upit novinara zašto ukidanje latinice sa vozila gradskog saobraćaja, ne trepnuvši je odgovorio da je red da Mađari, ako se već besplatno školuju u državnim školama, znaju srpski jezik i ćirilicu. Ne pada mu na pamet, kao ni gradonačelniku, da je upotreba pisma i jezika nacionalnih zajednica u javnom životu Novog Sada i Vojvodine norma koju bi trebalo i sprovoditi, a ne samo njom pritvorno mahati i politikantski se šepuriti. Izjava zamenika gradonačelnika je drska i iritirajuća ne samo za Mađare, nego i za pripadnike drugih nacionalnih zajednica u Novom Sadu i Vojvodini. Drska i bezobrazna i prema onim Srbima čiji svetonazor seže izvan i iznad prostačkih nacionalistički predrasuda beskrupuloznih skorojevića. Gorljivom zagovorniku srpstva ne pada na pamet da se Mađari kojima se drsko obraća ne školuju džabe o državnom trošku. Itekako plaćaju sve poreze, i kao i ostali građani, pune budžete odakle se plaća i školovanje, i lečenje, i javni prevoz, i plate državnih ćinovnika. Između ostalih, i dotičnog osionog gradskog vlastodršca. Ali nacionalistima nikako ugoditi.
Kad je stvar sa nacionalizmom i Novim Sadom već takva, kako bi bilo da se Mađari, Slovaci, Rumuni, Hrvati, Romi, Bošnjaci, Albanci i svi nesrbi, malo posrbe, kad se već besplatno školuju o državnom trošku? Da luduju sa dignuta tri prsta, da po stadionima sa uzdignuta tri prsta skandiraju Srbija, Srbija, da pevaju Bože pravde i drže tri prsta na srcu? Bilo to zadovoljilo naše srbobranitelje? Teško. Najbolje bi bilo sve to popravoslaviti i poćiriličiti. Pa koliko traje, nek traje.
(Autonomija)