Pojavio se pretvoren u sliku raspetog na krstu. Ali bez lika, sa parama u rukama. I možda bi lukavstvo nečastivog kod lakovernih posetilaca izložbenih salona neprimetno i prošlo, da nije nedremanog oka direktora Kulturnog centra Novog Sada Andreja Fajgelja. Doktoranta na guslama i zavetovanog čuvara ugroženog srpskog etosa. Etosa kojeg demoni rasrbljivanja i dehristijanizacije napadaju sa svih strana. Čas latinštinom, čas skarednim idejama sa razvratnog zapada, čas vajnim vrednostima sekularizma. Ali i nemarom nacionalno zapuštenih građana, koji se lakovreno interesuju za tobože nova i provokativna umetnička iskustva. Ovog puta, iskustva studenata master studija Akademije umetnosti Novog Sada.
Moš’ misliti, studenti. Mlado i zavedeno. Zaluđeno. Trebalo bi i na toj Akademiji uvesto malo reda i odgovornosti. Trebalo bi je malo podsetiti na nacionalne korene i privesti zavetnim vrednostima. Sreća da su prošle godine, baš nekako u ovo doba, takoreći u zadnji čas, u Kulturni centar i druge ustanove koje brinu o kulturi grada, postavljeni kadrovi prožeti nepatvorenim patriotizmom i nacionalnom odgovornošću. Inače se ne bi stalo u kraj odnarođenoj pošasti umetničkih eksperimenata, kobajagi osobenih estetskih senzibiliteta i praksi, prepunih jeresi. I to nakon svega kroz šta je prošao naš stradalni narod ne samo u zadnjih par decenija, nego i tokom komunističke diktature, u kojoj je sve što je srpsko –potiskivano i proterivano. A ni tu nije početak stradalništva, jer od svog postojanja naš narod pati i izložen je zaverama svih vrsta. „Đe god sam bio, svuđe sam poginuo“, što bi rekli oni sa juga srpstva.
Previše se i predugo u ovom gradu, u ovoj kulturi, u srpskom narodu, popuštalo drugima i tuđim uticajima. Jednom tome treba stati u kraj! U izbacivanju nečastivog iz Kulturnog centra Novog Sada i sprečavanju podmukle jeretičke diverzije, nedremanom direktoru Kulturnog centra verovatno su pripomogli saradnici sa strane. Kao što revnosno pomažu i direktoru Stertijinog pozorja, koji nakon svih lutanja umetničkih koncepcija i takozvanog traganja za univerzalnim i regionalnim iskustvima, Pozorje vraća tamo gde i treba da mu je mesto. Svetom nacionu. Kao što su verovatno pomagali i organizatorima nedavne izložbe, u izdavačkoj kući „Prometej“, o Ljotićevom vaspitnom zavodu za posrnulu srpsku mladež u Smederevskoj Palanci tokom Drugugog svetskog rata. Sreća i spas da je nedremanih očiju toliko. Dok je tako, srpska Atina i srpstvo neće propasti.
Zbog iskazane predanosti vraćanja i očuvanja zavetnih nacionalnih vrednosti, zbog hrabrosti da se suprotstavi podmuklim nasrtajima na nacionalni identitet, revnosnog direktora Kulturnog centra, njegove saradnike i one koji su ih postavili tu gde jesu, treba nagraditi. Recimo, Oktobarskim nagradama Novog Sada. I zadržati ih na čelu aktivnosti u promociji i pripremi grada za Evropsku prestonicu kulture. Što da ne? Neka aktuelna gradska vlast o tome misli na vreme. A nadobudne studente i njihove profesore koji bi da prekorače duh provincijalizma i splačine kvazikulture, umetnike koji zbog cenzure povlače radove iz svih galerija kojima upravlja Kulturni centar, kulturnu javnost koja se zgražava skandalima Kulturnog centra i odlukama gradskim čelnika zaduženih za kulturu, sve one koji se protive pretvaranju Kulturnog centra Novog Sada u parohijalni dom – da prostite – ko jebe.
(Autonomija)