Nazovi premijer Srbije Đuro Mucat – na daljinskom upravljaču Vučića –  počeo je obeležavanje svojih sto dana na čelu Vlade, od juga Srbije. Od Lebana i posete obližnjem arheološkom lokalitetu Caričin grad. Što baš odatle?  Eh, što. Zaboravljeni siromašni jug (i jugoistok) Srbije najsigurnije  su mesto za organizaciju vlastodržačkog – da prostite – palamuđenja o Vučićevom za Srbiju berićetnom dobu. Nema tamo opasnosti da će palamude biti izviždane i ometane od besnih građana – kojima je laži i kriminala preko glave – dok pred lokalnim ustrašenim činovništvom iznose laži i opsene o velikim uspesima kako njihovog sve opustelijeg i zapuštenijeg kraja, tako i majke Srbije koju, jelda, jedino palamude vole. I ne samo da režimske palamude Srbiju bezgranično vole (sve štekujući pare, pa i nekretnine, po mrskom, uglavnom zapadnom inostranstvu), nego je ne daju izdajnicima koji je, jelda, ne vole, pa se poslednji meseci masovno protestno okupljaju po Srbiji gledajući da joj što više naude. Izdajnici koji mrze Srbiju i „zaluđeni studenti“ su – po režimskim palamudama – fol protiv Vučića, a u stvari su protiv Srbije jer je mrze. Tako besramnici, kojima je do Srbije i života ljudi u njoj kao do lanjskog snega, zaboravljenim i samim sebi prepuštenim ljudima ne samo juga Srbije alhemičarski objašnjavaju ko voli, a ko mrzi Srbiju.

Nemušto presipajući iz šupljeg u prazno – jer objektivno nema čime da se pohvali osim što malo po malo lomi studentsko-akademsku pobunu nalazeći u njoj, uz pomoć Službi, trula mesta (pojedince) – bezlični nazovi premijer je u bilans uspeha Vlade na čijem je čelu sto dana, naveo za Srbiju kapitalno važno puštanje u saobraćaj deonice autoputa od Pakovraća do Požege. Nekih dvadesetak kilometara građenih više godina. Reč jednu nije spomenuo da je deonica slavodobitno  puštena u promet, iako  građevinski inžinjeri nisu dali saglasnost da je završena i bezbedna za saobraćaj. Za mišljenje ozbiljne struke Vučić, kao i u bilo čemu – a u sve živo  se petlja i kao svaki autokrata o svemu osiono  odlučuje i preseca – ne mari, nego je gonjem hiper egom i strahom od gubitka rejtinga, sa uobičajenom režimskom svitom pohrlio da obznani još jednu svoju graditeljsku pobedu. To što nema sertifikata da je jedan tunel na deonici  bezbedan – ili ga je koruptivno iskamčio od podobnih stručnjaka? – za autokratu nije nikakav problem. Medicinske ekipe će danonoćno dežurati ispred tunela. Rariret je to u putogradnji u berićetnoj Vučićevoj Srbiji, kakvog verovatno nema nigde u normalnom svetu.

U uspeh Vlade nazovi premijer je naveo i to, što su konačno spremljeni zakoni za „nacionalne udžbenike“ (čitanke, šta li već). E, samo je to falilo Srbiji da – kad napokon pobije kolac u „cvetnaju revoluciju“ –  krene još silovitije u  sveopšti procvat na jed i muku neprijatelja Srbije i Srba kojih je, jelda, tmušta i tma oko nas. Kad nas „nacionalni udžbenici“ vrate istinskim korenima (po meri radikala, onosno svih fela nacionalista, šovinista, klerikala, ratnih huškača i ratnih zločinaca), samo će nam nebo biti granica. Mrzitelji Srbije i Srba pucaće od muke. Nije isključeno da nam – zbog zavisti, a zbog čega drugog bi – zlobnici ponovo uvedu vize, da nas ostave izolovane da se divimo sami sebi).

Interesatno je odakle potiče ideja o „nacionalnim udžbenicima“ i čitankama (i postojeći udžbenici koji se bave nacionalnim temama krcati su nacionalizmom, falsifikatima i istorijskim  revizinizmom, ali eto ludilo može još da se dosoljava). Na jednom prigodičarskom, jelda, „patriotskom skupu“ – kakve manipulatori na vlasti koriste radi učvršćivanja rejtinga ili kad na njihove nacionalističke provokacije susedi odgovore istom merom –  jedan od gorljivijih šovinista – da l’ Vulin ili Dodik – je u zanosu govora rekao da Srbima više niko neće pisati istoriju i kreirati identitet, da će Srbi ubuduće sami pisati svoje udžbenike. Kao da ih do sada nisu pisali, ali kad se o tome na manipulativnom sluđivanju naroda na skupoviim histerično govori, novo srbovanje dobija imperativni značaj. Pa se evo ad hok imperativni nalog trovača nacije provodi u praksi, pri čemu se poslušne sluge laćaju posla i dakako lepo zarađuju.

Hoće li oko ovog silovanja obrazovanja i dodatnog trovanja novih naraštaja po meri prostakluka kleronacionalizma i anahronizma pobunjeni univerziteti – svetilišta prosvećivanja – išta reći? Ili će prećutati, kao što su ćutali na niz skaradnosti kojima ih je vlast – ne samo Vučićeva – izlagala. Za bilo koju nacionalnu kulturu, za nacionalni identitet, najgore je kad se dozvoli inverzija i umesto razuma i odgovornosti u gradnji identiteta dozvoli nacionalističko, klerikalno ili ideološko šarlatanstvo i mitomanija. To je prva oznaka nezrelih – neko bi rekao bolesnih –  društava. Nacionalizmom pomućena  pamet i zarobljenost iluzijama društvo lako dovodi do katastrofa. Zar Srbija iz poslednjih decenija tome uverljivo ne svedoči? Uostalom, gde su koreni današnje agonije u kojoj živimo i za koju ne znamo kako će se završiti? Zar nisu u prodoru prostakluka, primitivizma, nacionalizma, šovinizma i anahrone mitomanije u srpsko društvo krajem osamdesetih i tokom devedesetih prošlog veka?

Hoće li – u vezi sa novim „nacionalnim udžbenicima“ (besposlen pop jariće krsti) – pobunjena akademska zajednica, uključujući i studente koji su naumili da menjaju ne vlast nego sistem, oko toga išta reći?

Nazovi premijer Srbije, univerzitetski profesor koji pored struke valjda treba da bude i prosvetitetlj, očito se ne zamajava tim marginalijama.

P.S.

Za one koji eventualno ne razumeju šta su nacionalističke deluzije i ludilo, evo primera iz tekuće prakse. To vam je ono kad branioci radikalštine i Vučićeve vlasti onima koji su protiv njih  skandiraju „ustaše, ustaše“, ali i ono kad oni koji protestvuju protiv režima Vučiću skandiraju „Vučiću, šiptaru“.

(Autonomija)