Stotine je razloga da se na svaki način dramatično rđava Vučićeva vlast kritikuje, a opozicionarstvo Saveza za Srbiju za fokus delovanja izabralo je valjda jedini razlog zbog kojeg naopakoj vlasti ne treba oponirati – potpisivanje pravno obavezujućeg sporazuma sa Kosovom (ako do toga uopšte dođe) i eventualni prijem Kosova u UN. Ni jednoj vlasti zbog tog razloga ne treba oponirati, jer je potpisivanje takvog sporazuma, iako tragično odocnelo, prvorazredni interes Srbije. Odnos prema razrešenju kosovskog mrtvog čvora ispit je političke zrelosti i odgovornosti prema sadašnjim i još više prema budućim generacija građana i Srbije i Kosova. Ko je od politički relevantnih aktera u sad već višedecenjskoj agoniji Srbije toga uopšte svestan i spreman podržati takav sporazum?

Umesto da otvaraju mnoge važne političke teme vođeni trezvenošću i realnošću, akteri Saveza za Srbiju bi da – kao da iz mitomanskog nacionalističkog slepila zadnjih decenija ništa nisu naučili bez obzira na strašne posledice – nastave vođenje izgubljenih bitki. Za oponiranje Vučiću i njegovom režimu na sve strane imaju sijaset razloga – razaranje zdravog razuma, dubinsko trovanje društva, osiono samovlašće, svakovrsno licemerje, obesmišljavanje parlamentarizma, uništavanje institucija, kriminal, korupcija, moralno rasulo, brutalan odnos prema medijima… A oni fokus opozicionog delovanja usmerili baš tamo gde ne bi trebalo, na za bilo koju vlast preduslov rešavanja svih problema Srbije – na razuman kompromis sa Kosovom uz medijaciju EU.

Jalovost nacionalističkog oponiranja Vučićevom režimu zbog namere (stvarne ili lažne, videćemo uskoro) da sa Kosovom potpiše pravno obavezujući sporazum liči na jalovost nekadašnjeg nacionalističkog oponiranja Miloševiću kad je uveo bajagi sankcije zločinačkom Karadžić-Mladićevom režimu (urušena Srbija materijalno i kadrovski više nije bila u stanju servisirati njihovo ratno ludilo). Tada su glavni protagonisti međunarodne zajednice – videći o kakvoj se dominantno nacionalističkoj opoziciji Miloševiću radilo – Miloševića hteli-ne hteli nazvali mirotvorcem, ne bi li ga privolili na kakav-takav razum i spremnost za prekid ratova. Iz sličnih razloga – uz začepljeni nos, Vučića tretiraju faktorom stabilnosti “regiona” i rešavaocem mrtvih čvorova ostalih posle Miloševićeve ratne politike. Sasvim je druga stvar da li će se međunarodna zajednica uskoro ponovo razočarati onim kojeg podržava.

I sada, kao i onda, nacionalisti iz političkih stranaka, crkve, kulture, medija, sporta, sa estrade, izvikane nacionalne veličine i ikone, žele da budu veći katolici od Pape, veći nacionalisti od presvučenog radikala Vučića.

Tragedija Srbije je što je njena jedina alternativa daljem propadanju i rasulu – evropski orijentisana, prosvećena elita, građanski etabliran srednji sloj – slaba, marginalizovana i demoralisana. Dobrim delom, i korumpirana. Sa besprizornim aktuelnim vlastodršcima i opozicijom koja se kiti razmetljivom demokratskom frazeologijom, a nastavila bi vođenje davno izgubljenih bitaka Srbiju ne čekaju bolji dani. Iz dana u dan se prazni, demografski kopni i pustoši. Prvi preduslov za bilo kakav oporavak je povratak razumu, povratak u realnost iz pogubnih nacionalističkih fikcija i moralnog raspada. Razuman sporazum sa Kosovom i ubrzan put u EU su najpreči interesi Srbije. To da će se bez toga Srbija izvući iz bede, bajke su za malu decu.

(Autonomija)