OVO je teška bolest pogubljene Srbije. Košmar koji traje više od tri decenije, kojem se ne vidi kraja. Kako li će završiti ’događanje naroda’, kakav će biti konačni saldo ’antibirokratske revolucije i uzdizanja Srba sa kolena’, ludila pokrenutog nacionalističkom i klerikalnom revolucijom?

Jedno je sigurno – bez rešenja kosovskog problema, apsolutno nije moguće ozdravljenje Srbije. Nije moguća normalna Srbija. Sve drugo su iluzije i samoobmane, sve drugo je OVO, odnosno agonija Srbije. I srpstva. Posledično i – recimo pošteno – uglavnom ni krivog ni dužnog regiona.

Ako region ipak nije bez krivice, ona je reakcija na agresiju iz Beograda.

Dramatična događanja u Srbiji se ovog maja zgušnjavaju. I ogoljuju istinu o razorenoj državi i bolesnom društvu. Do sada u Srbiji nezabeležen iracionalan zločin u jednoj beogradskoj osnovnoj školi i dan kasnije, masakr nedužne mladosti kod Mladenovca, šokirali su u apatiju obamrlu srpsku javnost.

Iako Beograd i Srbija nisu bez čestih pojedinačnih i zločina u kojima je brutalno ubijeno više lica, zločini nad decom u beogradskoj osnovnoj školi i kod Mladenovca kao malo šta su zgrozili javnost. I desilo se što se desilo. Javnost se trgla iz letargije i srpski čir je pukao.

U komentarisanju teških zločina malo je bilo pribranosti i razuma, malo onih koji su bili spremni za suočavanje sa stvarnim stanjem u Srbiji, do kojeg su je srozale njezine mračne i nadasve koruptivne ne samo političke elite.

Oglašavanje državnih zvaničnika, Vučićevaca, linijom oportuniteta i neodgovornosti, prstom se uglavnom upiralo u je l’ da zapuštenost dece, neodgovornost škola i školskog osoblja, te nebrigu roditelja. Reč jednu nisu rekli o katastrofalnom vrednosnom sistemu, u kojem se decenijama seju otrov i mržnja kako prema susedima, tako i prema onima u Srbiji koji upozoravaju na zlo među nama.

Skandaloznim izjavama istako se ministar prosvete – Miloševićev štićenik, učenik i revnosni baštinik ideologije zla – Branko Ružić. A odavao je utisak da je umerenjak među miloševićevcima.

Nelustrirani mračnjak na mestu ministra prosvete (žalosna nam majka!) okrivio je – pazi sad – zapadne vrednosti, koje je l’da prodiru u našu identitetsku i kulturološku pravoslavnu čednost.

Za do ovih zločina apatičnu javnost – sviknutu na mnoge gadosti u kojima grca propalo srpsko društvo – to je ipak bilo previše.

Besramni ministar, koji bez sumnje uživa u hedonizmu zapadnjačkog načina života a javno je rusofil Putinovac, pod pritiskom probuđene javnosti morao je da podnese ostavku (ali evo ga, skoro dvadeset dana posle ostavke još izgleda obavlja ministarsku funkciju).

Čelnik pak beogradske policije, u prisustvu ministra unutrašnjih poslova kompromitovanog na mnogo načina, TV kamerama pokazuje nalaze policije – dok su pobijena deca još u školi – ne vodeći računa šta je za javnost, šta nije, koliko zbog interesa istrage i još više, zbog poštovanja digniteta žrtava zločina i njihovih porodica.

Moralno i profesionalno bešćutnim visokim državnim službenicima je stalo do isticanja svojih sposobnosti. Besramnom ministru prosvete do isticanja ideološke miloševićevske pameti i pravovernosti, policijskom službeniku do isticanja navodno profesionalnih sposobnosti pred onima koji su ga na tu funkciju zna se kako postavili.

Majski zločini pokazali su srpsku raspolućenost. Agoniju. Na jednoj strani baštinici zločinačkog Miloševićevog nasleđa na vlasti, povezani sa organizovanim huliganima i kriminalnim gangovima – paravojskom za zastrašivanje i teror nad neistomišljenicima.

Zbog bande na vlasti, koja u miloševićevskom maniru nemilice pljačka i bezočno manipuliše sluđenim narodom trujući ga lažima, mladi i pametni ljudi masovno beže iz Srbije. Zbog bande na vlasti Srbija demografski kopni i nestaje.

Vučićev kontramiting, radikalski prkos miting, organizovan nasuprot protestnim šetnjama probuđenih i pobunjenih građana, pokazao je nakaznost Vučićevog – zapravo radikalskog, šešeljevskog – načina vladanja.

Govori su, kao i uvek, mrzilački. Poneki naručeni glasovi „iz naroda“ patetični su, diletantski, namenjeni za sentimentalisanje svetine.

U disciplini mržnje i zadrtosti, istakao se notorni Ivica Dačić. Nije zaostao iza Vučića, ali je Šešeljev đak u licemerju nadmašio Miloševićevog.

Izmanipulisani pokisli narod – na sve načine dovlačen iz Srbije ne pitajući za cenu – beslovesno je slušao manipulante sa govornice, koji za razliku od sirotinje, uživaju u raskalašnom životu.

Dok cirkus na prkos mitingu traje, na Vučićevim medijima – a takvi su bezmalo svi u Srbiji – propagandisti režima su u ekstazi. Klinički slučaj.

Na drugoj strani raspolućene Srbije je njen probuđeni, reklo bi se prosvećeniji deo. Zdravija Srbija. Ona koja se dobrovoljno, bez sendviča, dnevnica, organizovanog prevoza i bez ucena, okuplja podstaknuta svešću da je pod ovakvom vlašću, sa ovakvim medijima, sa ovakvim kriminalom i pljačkama, Srbija neminovno osuđena na mržnju i nasilje, koje – pokazuje se – eskalira čak i u osnovnim školama.

Koja shvata da su i deca žrtve predugo vladajućeg izopačenog sistena ’vrednosti’. Koja zna da deca nisu bolesna, da ih stariji inficiraju zlom.

Bez radikalnog otklona od izopačenih ’vrednosti’, bez povratka morala i normalnosti, bez suočavanja sa zlom koje je počinjeno u naše ime nad susedima – i nad Srbima, koji će u konačnici biti najveće žrtva zla koje je pokrenuto iz Beograda – neće biti manje mržnje, netolerancije, kriminala i korupcije. Neće biti normalnog života.

Bez razumnog rešenja kosovskog problema – tog srpskog arhiproblema, majke svih drugih srpskih problema – apsolutno nije moguće ozdravljenje Srbije. Nije moguć njezin povratak u normalnost i civilizaciju.

Kosovski problem se sad može rešiti na jedino moguć razuman način – priznati realnost, a ne politikantsku preambulu Ustava, koja je de fakto isto što i adoloscentska švrljotina na tarabi.

Priznati nezavisnosti Kosova, pomiriti se sa Albancima – ne bežeći od istine o počinjenim zločinima – i onda uporedo, dve držve i celi region – da krenu ka evroatlanskim integracijama.

Paralelno sa priznavanjem nezavisnosti Kosova, pomirenje sa svim drugim susedima, prestanak rovarenja zloupotrebljavajući Srbe koji kod suseda žive. Posebno prestati sa rovarenjima u BiH i Crnoj Gori, jer je to koliko moralni dug prema tim državama, toliko i za dobrobit Srba koji tamo žive.

Sve drugo od navedenog su iluzije i samoobmane, koje će u nedogled produžavati agoniju Srbije i regiona.

Da li je napred navedeno – priznanje nezavisnosti Kosova, pomirenje sa susedima, prestanak rovarenja Beograda u BiH i Crnoj Gori, napor da čitav region ozbiljno i solidarno krene ka evroatlanskim integracijama – pri svesti probuđene, trebalo bi prosvećenije Srbije, koja odgovorno a ne mitomanski misli o budućnosti sadašnjih i narednih generacija?

Bila bi sreća za Srbiju – i srpstvo u celini – da je tako. Je li to pri svesti liderima Vučićeve opozicije? Nažalost, mrka kapa.

Tek poneki, manje uticajni pojedinci o tome ponešto stidljivo progovore. Stvari stoje tako, da kad bi se sve pobrojano napisalo na parole koje bi se našle na čelu protestnih šetnji, broj pobunjenih građana koji šetaju verovatno bi se drastično smanjio. Možda na nekih 5, 6, pa hajde i 10 % od dosadašnjeg broja pobunjenih šetača. A šetaju desetine hiljada građana.

Za Srbiju, za njen razuman deo, ključno je pitanje šta i kako učiniti da se broj pobunjenih građana koji šetaju protestujući protiv vladajućeg sistema bitno ne smanji, ako se na čelu protestnih kolona nađu pobrojane, sada navedene hipotetičke parole.

Ako bi se kojom srećom po Srbiju sadašnje stanje promenilo i na čelu protestnih kolona ipak našle za sada neprihvatljive parole a da se broj šetača ne smanji, bio bi to istinski znak njezinog ozdravljenja i vraćanja u normalnost.

Bio bi to znak oslobođenja od mržnje i prema spolja (ka susedima) i prema unutra (ka neistomišljenicima). Bio bi to znak oslobođenja od prostakluka, pljački, kriminala, lažnog patriotizma i vulgarne zloupotrebe verskih osećanja.

Bio bi to znak da je Srbija konačno pronašla davno zagubljeni putokaz za izlaz iz OVOG što nas decenijama davi i sramoti.

(Autonomija)