Šta će drugo Miloševićevi i Šešeljevi đaci, nego da slede učitelje. Pa nek košta, šta košta. Računaju da ceh ludila neće platiti oni, nego – kao i zbog zločinstava Miloševića i Šešelja 90-tih – platiće, plaća ih i još će iha ha plaćati narod koji je zločincima verovao i većinski ih, da izvinite kao ovce sledio i podržavo.

Kao što je devedesetih sledio Miloševića i Šešelja i nasedao na njihove laži i otrove – iza kojih su tekli krv, nastajala stratišta, zgarišta i trajale enormne pljačke – izmanipulisani narod danas sledi njihove učenike koji bi, ako ne u ratnom ludilu – jer za ratove nemaju ’sočim’ i jer su s drugih strana, za razliku od 90-tih, ozbiljne motke – učitelje da preteknu u kriminalu i pljački na ’domaćem terenu’. I to im ide od ruke.

A za pljačku i enormni kriminal nema boljeg ambijenta od kvazipatriotske histerije i rđavih strasti među manipulisanim masama. I za jedno i za drugo nema ništa zahvalnije od Kosova. Oko kosovske mistifikacije i sakralizacije mase se lakomisleno homogenizuju iza vođa i njihovog ’patriotizma’, dok iza kulisa lažnog patriotizma i drama koje manipulacije proizvode cveta kriminal mafijaški preventivno skrivan poznatom podvalom: ’dok Hilandar gori, vi pitate za kioske’, odnosno ’dok Šiptari nasrću na naš goloruki narod na svetom Kosovu i Metohiji, vi ste našli da pitate šta je sa Krušikom, Jovanjicom, Telekomom, sraslosti vlasti i mafije…’. Pred sverazoružavajućim ’dok Šiptari nasrću na goloruk narod, vi ste našli da pitate…’ sva za bandu na i oko vlasti neugodna pitanja padaju u drugi i treći plan, u zaborav. Ima li za pljačkaše efektnijeg načina guranja svakovrsnog moralnog razvrata u zaborav, od tog dramatično izgovorenog mafijaškog prekora?

To je otprilike siže ne samo aktuelne drame na Kosovu. Slično je i sa dramama koje u susednim državama – BiH, Crnoj Gori, na Kosovu, sad nešto manje u Hrvatskoj – proizvode nastavljači Miloševićeve politike iz Beograda, podvaljujući lakovernom narodu tumačenje da drame proizvode Kurti, Đukanović, Izetbegović i ini, ’jer su im drame na ivici oružanog napada na Srbe potrebne zbog izbora’. Tu budalaštinu infantilno ponavljaju skoro svi mediji i analitičari, režimski i oni koji slove da to nisu.

Istrajavajući na tragovima svojih učitelja, Šešeljevi i Miloševićevi đaci Srbiju drže zakovanu za bedu i beznađe a čitav ’region’ za nesigurnost i izopštenost od uljuđenog sveta. Zloupotrebljavajući srpski narod u susednim – sada nezavisnim državama – suludo ga uvlačeći u nevolje, beogradski nastavljači politike iz 90-tih igraju se vatrom. Nikad se ne zna kad će neko – instruisan ili izvan kontrole – prineti vatru barutu, kojeg je na ovim prostorima u izobilju.

Pored ovdašnjih, dakako postoje i piromani sa strane zainteresovani da ovaj prostor bude nestabilan, eksplozivan. To su oni čiji je ambasador barabar sa Vučićem i srpskim generalima nedavno – prilikom drame oko registarskih tablica na vozilima – obilazio vojsku Srbije dovedenu skoro na granicu sa Kosovom.

Igra s vatrom i barutom za besprizornike može biti unosna, ali je za narode – posebno na Balkanu – opaka stvar koja se preskupo plaća. Malo kad narod ovde nije bio potrošni materijal, topovsko meso. Iz tog prokletstva treba se spašavati. Spas nikom ne dolazi sam od sebe, za njeg se treba izboriti.

(Autonomija)