Nije malo onih koji sa dosta razloga kažu da je, nakon politike, i čuveno anglosaksonsko pravo pred našim zadrtostima doživelo nemoć. Oni rigorozniji čak kažu da su dočekali nepriznatu kapitulaciju. U političkom smislu, to potkrepljuju ponajviše ne samo ratnom agonijom BiH nego i njezinim postratnim političkim mrcvarenjem, omogućenim nepravednim Dejtonskim sporazumom. Potkrepljuju nespremnošću i nemoći međunarodne zajednice da promeni dejtonsku Prokrustovu postelju koja davi BiH. U moralno-pravnom smislu, to utvrđuju prvenstveno vrednujući zadnje oslobađajuće presude Haškog tribunala visokorangiranim optuženicima za ratne zločine, kao i unutrašnjim nesporazumima u Tribunalu. U njegovoj „balkanizaciji“, sve vidljivijoj kroz konfrontirane istupe što tužilaca, što sudija, što pratećeg osoblja. Tribunal kao da je inficiran sindromom iracionalnosti i zadrtosti, sa kojima su optuženici za ratne zločine dovođeni na suđenje sa ex-jugoslovenskih ratišta. Da li je grubo i nepravedno reći da je zbog predugog i prekomplikovanog rada inficiran, „balkanizovan“, na štetu pravde za žrtve i stradalnike ratova? Kad se tome doda da postratna jugoslovenska društva najžešće pogođena ratovima, manje-više čuvaju tek nešto izmenjenu ratnu ideologiju i uglavnom rade na trpanju ratne prošlosti pod tepih, kad se doda satanizacija Tribunala i skoro simbolično unutrašnje suočavanje sa ratnim zločinima, ne čude slavodobitni dočeci osuđenika za teške ratne zločine posle izdržanih kazni.
Kako god nakon toliko godina gledali na politički i moralno-pravni saldo razaranja Jugoslavije, teško je oteti se utisku o licemernom trijumfu ovdašnjih šovinističkih zadrtosti iza kojih su ostali veliki zločini i bestijalnosti. Šta je to nego ruganje sa pravdom?
Naše nepresahle šovinističke zadrtosti pokazale su ko zna koliko puta, da pred njima čak ni uređena i racionalna društva, međunarodna zajednica i njezine institucije, nemaju valjane odgovore. Nisu ih imala u krešendu jugoslovenske krize, početkom i tokom serije ratova, nemaju ih u celosti ni nakon ratova. Ma koliko zadrtosti i gadosti izgledale pacifikovane posle ratova, zbog „zamora materijala“ i istrošene energije, one su i danas veliko iskušenje za region. U većem delu bivše zemlje, u onom koji nije ušao u NATO i EU, ratovi su nezavršeni, zamrznuti. Tu se živi u provizoriju mira i simulacijama tranzicija pod pritiskom materijalne bede i međunarodne zajednice.
Za bedu našeg regiona, za političku, materijalnu i nadasve moralnu nesređenost, ne treba kriviti međunarodnu zajednicu, bez obzira na njezinu čestu nespretnost i nesnalaženja. Bilo bi to i nepošteno i neodgovorno. Naša beda prvenstveno je naš problem. Sami smo je stvorili i u njoj živimo mi, a ne međunarodna zajednica. Jedino je mi možemo rešiti. Pomoć međunarodne zajednice je dragocena. Bez obzira što su evidentna ograničenja, pa i neuspesi pojedinih njezinih političkih, vojnih i procesno-pravnih intervencija, nemoralno je prećutati veliku pomoć koju je međunarodna zajednica pružala i pruža regionu. Zbrinula je veliki broj egzilanata pred terorom šovinističkog ludila i ratnih bestijalnosti. I danas im pruža dostojno gostoprimstvo. Uz sve razumne primedbe, nemoralno je prećutati i veliki značaj Haškog tribunala koji je osnovan u vreme velikih ratnih zločina, u situaciji kad je ovdašnja ratna ostrvljenost negirala bilo kakve zločine, a kamoli da su ovde pokrenuti kakvi sudski procesi. Ne može se od međunarodne zajednice i Haškog tribunala za bivšu Jugoslaviju očekivati bezgrešnost, dok se ovde još neguju stare idelogije i zadrtosti.
Za trijumfalne dočeke osuđenika za ratne zločine posle izdržanih skraćenih kazni, poput dočeka za Momčila Krajišnika u organizaciji i punoj logistici Republike Srpske, nisu odgovorni osuđenici koji se vraćaju sa izdržavnja kazni. Odgovorni su oni koji i danas čuvaju ideologije koje su dovele do ratova. Pored političara odgovorne su i javne ličnosti, poput recimo dekana Pravnog fakulteta u Banjoj Luci Vitomira Popovića, koji u studiju RTRS uz ostale učesnike razgovora, upriličenog dok se čekalo sletanje Krajišnika na banjalučki aerodrom i njegovo prevoženje državnim helikopterom na svečani doček na Palama, priča hvalospeve Krajišniku u maniru starih radikala. Šta li će naučiti studenti prava, budući branioci moralnih i pravnih normi, na fakultetu na čijem je čelu takav dekan? Između ostalog, to su danas suštinski moralni i politički problemi regiona, a ne više osumnjičeni i osuđeni za ratne zločine. Njih i njihove ideje u javni život vraćaju društve elite koje sa obe noge stoje u mračnoj prošlosti, iako je od ratova prošlo toliko godina.
(Autonomija)