Neverovotnim apsurdima u Srbiji nema kraja. Ipak, postupak direktora elitne novosadske gimnazije je bez premca. Bar za sada, ne znači da ga neko novo ludilo brzo neće prevazići. Čega je to znak, ako nije – činilo se to nekom preterivanjem ili ne – simptom agonije i pogubljenosti srpskog društva.

Prijatelj mi je poslao poruku, kojom me obaveštava o neverovatnom događanju u dvorištu elitne novosadske Gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj“. Poručuje da je dugogodišnji direktor ove škole na glasu, izašao u školsko dvorište, kleči i moli se Bogu. Mislio sam da se prijatelj – inače sklon šali i ironiji kojom izlaže ruglu budalaštine koje nas okružuju – šali sa mnom, da se zafrkava. Tako sam mu i odgovorio, daj mani se šale, imaš li šta ozbiljnije? Ne, ne, nije šala, mediji su objavili i video kako se direktor gimnazije – u pustom školskom dvorištu – klečeći moli Bogu, odgovorio je prijatelj. Poslao mi je video da se uverim.

Gledam, pa ne verujem…

Pomislio sam da neki konceptualni umetnik izvodi performans, da situaciju u gimnaziji – kao metaforu naše ukupne apsurdne situacije i propalosti – objasni na nekonvencionalni način, bez dugih pametovanja i objašnjavanja. Bilo bi to više nego efektno suočavanje sa našim žalosnim stanjem. Kad ispade da nije umetnički performans, nego groteskna stvarnost koja prevazilazi umetničku imaginaciju.

Gimnazija i njezin direktor, valjda matematičar po struci, u žižu javnosti su došli nakon što su đaci – u znak pijeteta prema korupcijom pobijenim građanima na Železničkoj stanici – izašli 29. novembra iz učionica u dvorište, da u vreme pada nadstrešnice na nesrećnike koji su se našli ispod nje u pogrešno vreme (1.novembra u 11.52h) ćutanjem pobijenima izraze tugu i saosećanje. Nije im to bilo prvo odavanje pošte stradalima. U prethodna dva petka su uradili isto, što je prošlo bez ikakvog odjeka u javnosti, jer su mnogo veći protesti građana Novog Sada i njihovo odavanje pošte stradalima na gradskim raskrsnicima bili u žiži javnosti.

Ali ne lezi vraže…

Na bajagi ’javnom medisjkom servisu’ RTS – koja se kiti sloganom ’vaše pravo da znate sve’ (da izvinite, režimski urednici nas time zajebavaju, guraju nam prst u oko dok prećutkuju ono što za prećutkivanje nije, ili nas besramno lažu) – u udarnom terminu pojavio se predsednik Vučićeve privatne Srpske napredne stranke i predsednik Vlade Srbije Miloš Vučević, da – sav konsterniran – obznani javnosti Srbije kako su profesori novosadske Gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj“ đake silom isterivali iz učionica da u dvorištu izvode politički performans. Tako je je’l da isteran i njegov sin koji pohađa tu školu, što ga je duboko, onako ljudski, baš pogodilo. Uzrujano je govorio o neviđenoj zloupotrebi dece u političke svrhe, o prljavim opozicionim poslovima da se dočepaju vlasti, šta drugo. Poznato je da naprednjacima, SNS-u – kojima je kao fikus na čelu – politička zloupotreba bilo koga a kamoli naše dece, ne bi nikad pala na pamet. Elem pred potresnom pričom nadasve istinoljubivog Vučevića o ogavnoj opozicionoj zloupotrebi dece, o neviđenoj drskosti profesora koji isteruju decu da kobajagi odaju poštu stradalima, šokirali su se urednici i novinari RTS (ju, ju, daleko bilo) i tabloidna elektronska i štampana menažerija režima. Signal hajkačkoj mašinireiji režima je dat, kao i meta koja treba da bude u centru hajke – profesorica filozofije i gle čuda, članica jedne opozicione stranke a predaje u školi. Jasna poruka je upućena i direktoru škole i školskom odboru: da ih čeka svilen gajtan, ako ne bude ’promptne’ odgovarajuće reakcije.

Pa ko se ne bi – da prostite – utronjo pred jasnom porukom predsednika Vlade, kamoli neće smerni režimski poslušnik, privrženik novosadskog Vladičanskog dvora i njegovih osionih moćnika pod mantijama koji bi da uređuju školske i univerzitetske udžbenike, da nam svima zarobe duše i da komforno parazitiraju dok se – da prostite, sjebana svetina, na šta su nas srozali – zlopati i strada. Isto veče – časa ne časeći posle Vučevića na ’našem pravu da znamo sve’ – direktor gimnazije Radivoje Stojković i Školski odbor sročili su jasno i kratko javno saopštenje u kojem rezolutno osuđuju neodgovornu zloupotrebu đaka u političke svrhe, profesore koji su ih silom isterivali iz učionica, te se s tim u vezi jasno i najdublje izvinjavaju poštovanom predsedniku Vlade Srbije zbog neugodnosti koje je doživeo njegov na silu isterivan sin i on kao brižni otac koji je apsolotno protiv je l’da politike u školama. Još je navedeno da će se ispitati odgovornost profesora koji su učestvovali u nečasnoj politikanstskoj ujdurmi i s tim u vezi biće preduzete odgovarajuće zakonske mere. Još pre ponoći saopštenje je objavljeno Novom Sadu, metropoli, vrlo poštovanom gospodinu predsedniku Vlade i naravno onom kome je indirektno i namenjeno – Njemu, sveznajućem i svemogućem koji više od svih voli Srbiju (ko je rekao vlast, apsolutnu, neograničenu?).

Slučaj besramne je l’ da opozicione zloupotrebe đaka u političke svrhe i rezolutnog ograđivanja direktora i školskog odbora od ovog sramnog čina – kakvog ugledna gimnazija u svojoj slavnoj prošlosti nije imala – osvanuo je na svim elektronskim i štampanim ’patriotskim’ medijima, onima koji uz Njega najviše vole Srbiju i naravno lovu, da prostite (novac ne srmrdi, zar ne?). Hajka na markirane mete je počela, barem u tome su ’patriotski’ lovatorski (iz naših džepova) mediji iskusni.

Međutim…

Oni koji su u svojoj osionosti potcenili đake – kao što potcenjuju ama baš sve ko im se ne prišljamči – koji su mislili da su đaci beslovesni mali zombiji kojima se lako može prodati rog za sveću, malo su se preračunali. Đaci Jovine gimnazije, sadašnji i bivši koji su u gradu, odmah su reagovali na gadost režimske podmetačine i zamena teza i javno su pred Gimnazijom protestovali protiv besramnih skrnavitelja istine. Ispostavilo se da oklevetana profesorica filozofije nema veze sa Vučevićevim sinom, da niko đake nije isterivao da iskažu pijetet prem pobijenim građanima, da Vučević bezočno laže i manipuliše, što mu naravno nije prvina. Ipak, ova laž i prljava podmetačina mu se vratila kao bumerang.

Iz ovog – od režima planiranog – skandala, đaci i profesori ugledne gimnazije izašli su kao apsolutni moralni pobednici. Posramili su – mada silnici ne znaju za stid i sramotu – one koji su hteli da ih oklevetaju i ocrne. Oni koji predugo blate druge, ništa drugo i ne umeju, našli su se u vlastitom blatu, u vlastitom kalu do guše. U Jovinoj gimnaziji terali su zeca, pa isterali mečku. Đaci, koji bi režimlijama mogli držati ne čas, nego čitav semestar nauku o moralu, blokirali su zgradu gimnazije. Nema nastave.

Revnosni direktor gimnazije, kažu dobar matematičar a (ko)autor skandaloznog izvinjavanja čelnicima srpskog režima – koje će bez sumnje ući u anale beščašća ugledne škole i vremena u kojem živimo – našao se u jadu. Ne zna šta će, kud će.

Eno ga, sam samcijat u dvorištu gimnazije, u hladnom decembarskom danu klečeći se moli valjda Svevišnjem (nebeskom ili ovodržavnom?) da ga izbavi iz muke. Prolaznici kraj školske ograde, kad ga vide kako kleči i metaniše, u čudu se pitaju šta je s čovekom, da nije … Svašta im pada na pamet, da mu priđu, da mu pomognu, možda pozovu prvu pomoć? Mediji, oni normalni, izveštavaju da mu je prišao jedan sveštenik u mantiji, da mu pomogne, da ga blagoslovi ili da ga ukori što širi jeres i sramoti hrišćene? Ko će znati.

Bilo kako bilo, ne zna se kako će čitav igrokaz završiti. Ni slavni poljski režiser Ježi Grotovski, koji se na osoben inovativan način bavio teatrom, ovako grotesknu situaciju iz Novog Sada na kraju leta gospodnjeg 2024. ne bi umeo režirati.

Život ne retko nadilazi umetničke imaginacije. U Srbiji, koju su nitkovi srozali na ovo u čemu smo danas, pogotovo. Došli smo dotle, na našu sramotu, da nas samo deca u poniženim školama i sličnim univerzitetima mogu spasiti. A beskrupulozni moćnici koji od države prave brlog, u korenu bi da ih moralno i intelektualno satru. Neće moći, poručuje prkosna mladost.

(Autonomija)