Mučno je gledati obeležavanje godišnjica stradanja iz ratova devedesetih. Bljeska i Oluje, početka NATO bombardovanja, etničkih nemira na Kosovu… Zbog licemerja i politikanstva. Godinama iste patetične priče. Samoviktimizacija i okrivljavanje drugih. Ni traga od iskrenog poštovanja žrtava i saosećanja sa stradalnicima. Ni traga kritičkog osvrta o uzrocima ratovanja i stradanja. Ni traga vlastite odgovonosti za sve kroz šta se prošlo devedesetih. Vlastite žrtve se ne poštuju, a kamoli tuđe, jer nacionalizam ljude svodi na apstraktnu hladnu masu, koja se po prirodi nacionalističkih fikcija žrtvuje za svete ciljeve. Za naciju, veru, državu. Kakvi su sveti ciljevi nacionalističkog uma, koliko su banalni, koliko unižavaju i upropašćavaju život, ne vredi raspravljati. Videli smo i vidimo.

Komemoracije povodom godišnjica stradanja, politikantski obredi, bezočno se koriste za vitalizaciju nacionalističkih zabluda. Za obnavljanje nacionalističkih mantri. Uvedeni su i u škole, početke školskih časova, gde se propaganda o ratovima, o neupitnoj vlastitoj nevinosti i isključivoj krivici drugih, nameće deci od najranijeg detinjstva. Temeljno se prikriva zločinački karakter politike koja je dovela do ratova i stradanja. Prikriva se odgovornost njezinih ideologa, propagandista i izvršilaca. Umesto političkog otrežnjenja i moralnog oporavka nacije od ludila Miloševićeve politike, na kvazipatrotskim komemoracijama odaje se počast upravo toj politici, tom ludilu. I na javnim komemorativnim skupovima, i po crkvenim portama, i u školama. Ponavljaju se izanđale parole Miloševićeve propagande. Mediji vrve od plačljivih naslova i priloga. Na javnim informativnim servisima gostuju Miloševićevi funkcioneri i propagandisti. Po ko zna koji put nas lažu, kao što su nas bezočno lagali i trovali devedesetih. U nemoralu se ne preza ni od čega, pa se smrt nedužnih i nevinih, poput devojčice Milice kod Batajnice, propagandno zaloupotrebljava za sluđivanje naroda. I prikrivanje pravih krivaca. Smrt „male Milice“ podmeće se kao krunski dokaz naše nevinosti i bezdušnosti zlotvora sa strane, koji su nas bombardovali jelda na pravdi boga. Taman posla da se spomene šta se događalo na brojnim ratištima bivše Jugoslavije pre pogibije nevine i nedužne devojčice Milice. Taman posla da se spomene koliko je „malih Milica“ poginulo i osakaćeno, koliko osirotilo, zaslugom srpske nacionalističke politike.

Strašno je, duboko nemoralno, što o svemu navedenom uglavnom ćutimo. Kvazipatrioti licemerno komemoriraju, intelektualna, moralna i obična javnost ćuti. Ili još češće, saslužuje kvazipatritima. Strašno je što učitelji i profesori dozvoljavaju ulazak politike u škole, u učionice. I to katastrofalne politike laži i obmana.

Kakvo cveće niče iz semena koje se ovde licemerno godinama seje? O tome govori beznađe mladih, nasilništo, netolerancija i njihova dezorijentacija. To su izgubljene generacije. Srećni su oni koji se spasu od beščašća starijih.

(Autonomija)