Kosovo nije primljeno u Interpol, to znamo. Kao što znamo i to da je tobože evropeizirani srpski nacional-šovinistički establišment, ogrezao u korupciju i beščašće, to euforično proslavio kao nacionalnu pobedu. Slavilo se baš kao i lane kada Kosovo nije primljeno u UNESCO. U glavama beznadežnih nacionalista, i lane i sada, slave se jelda nacionalne pobede, a Srbija u stvari niže poraze koji se preskupo plaćaju. Građani – oni kojima propaganda i kleronacionalizam nisu degenerisali mozak – zgranuti su euforijom neodgovornosti i provalom prostakluka sa najviših državnih adresa. Znaju oni da tamo gde se slave lažne pobede i gde caruje prostakluk – zadugo nema sreće. I zaista, brzo se pokazalo i na slučaju Interpol da se lažne pobede skupo plaćaju, da izlaze na nos.

Nacionalistička pamet – ako se gluposti, prepotencija i potcenjivanje drugih pameću može nazvati – misli da Kosovo nema načina da Srbiji uzvrati zbog njezinih opstrukcija pristupa Kosova međunarodnim organizacijama iako se Briselskim sporazumom Srbija obavezala da to neće činiti. Valjda frustrirana srpskim opstrukcijama, vlast u Prištini odgovorila je enormnim povećanjem taksi na svu robu koja iz Srbije (i BiH) ulazi na Kosovo. Zaslugom sinhronizovanih opstrukcija Beograda i Banja Luke, BiH se našla kao kolateralna žrtva ovog po sve preskupog besmisla. Gubitak kosovskog tržišta, sa čim ovdašnji osioni nacionalisti očito nisu računali, nenadoknadiv je za slab izvozni potencijal srbijanske i BH privrede, hronično opterećenih spoljnotrgovinskim deficitima.

U Srbiji se digla panika zbog ovog “neočekivanog” šamara. Hitno se pristupilo ritualima za opsenu javnosti. Režimski mediji pokrenuli su nacionalističku histeriju; Vučić je teatralno zazvao Savet za nacionalnu bezbednost (malo, malo pa ga saziva); Vulin referiše da je Vojska Srbije jelda sprema za svaku moguću varijantu zaštite svog naroda; zatražen je savet Putina; na mnoge svetske adrese upućene su žalbe na ponašanje Prištine. Sastanak vlada Kosova i Albanije u Peći proglašen je početkom realizacije plana stvaranja Velike Albanije, na šta “principijelni” srpski političari odavno upozoravaju međunarodnu zajednicu, potpuno ignorišući činjenicu da Dodik ne izbiva iz Srbije, neprestano ponavljajući da je Srbija, a ne BiH, prekodrinskim Srbima majka s kojom će se kad-tad državno objediniti. Ne spominje se ni to da malo, malo pa zasedaju vlade Srbije i Republike Srpske na kojima se bez ustezanja govori o jednoj krvi, jednoj crkvi, jednoj državi. Velikodržavni trun u oku drugog se vidi, a takav balvan u svom oku se ne vidi.

Priština ne popušta sa taksama. Uz to u Kosovskoj Mitrovici hapsi lica koja želi da ispita u vezi ubistva Olivera Ivanovića. Najsporniju ličnost Milana Radojičića – za kojeg upućeni kažu da na severu Kosova vedri i oblači – kosovska policija nije uhapsila, nije ga zatekla na adresi stanovanja. Ali ga je navodno saslušala policija Srbije, ne zna se gde i kada. Najbolji jelda student u istoriji beogradskog Pravnog fakulteta sada na mestu predsednika države zato sigurno zna da Radojičić nema nikakve veze sa Ivanovićevim ubistvom. Zna li iko da je još neki predsednik iole normalne države preuzeo ulogu glasnogovornika istražnih organa?

Beogradski režim je izgleda više uznemiren istragom Ivanovićevog ubistva nego nametnutim enormnim taksama. Zašto? Nije li baš, čini se, ozbiljnije pokrenuta istraga Ivanovićevog ubistva razlog radikalnog zaoštravanje odnosa sa Prištinom i vraćanje odnosa u stanje pre Briselskog sporazuma? Četiri opštine sa severa Kosova pod apsolutnom kontrolom Beograda kao po komandi prekidaju sve odnose sa institucijama Prištine. Mobiliše se i na ulice izvodi uplašeni narod, obustavlja se rad sudstva, koje je po ugovoru prešlo pod prištinsku nadležnost, u javni opticaj se vraćaju bivši Koštuničini kadrovi, dobro potkoženi prononsirani nacionalisti. Ima najave da će Srbi početi napuštati kosovsku policiju i druge organe. Kud sve to vodi i kako će završiti?

Vrag zna kako će sve to završiti, ali je jedno sigurno – naprednjačko evropejstvo pokazalo se kao najobičnija pritvorna farsa. Na Evropu, na EU, koja je Srbiji dala razumnu šansu, definitivno treba zaboraviti. Nedoumice mnogih ne samo mlađih i pametnijih građana – ostati ili bežati – biće brzo presečene. Izbeglička reka iz Srbije zarobljene lažima, nemoralom i kriminalom – lažnim pobedama – još će više bujati.

(Autonomija / foto: Beta)