Baviti se događanjima u drugim državama iz despotije i društva do guše u problemima i kriminalnim skandalima, nije baš pristojno. Pošto je Srbija, SPC posebno, duboko umešana u sve što se događa u Crnoj Gori, ipak evo još jednog viđenja sa strane tamošnjih užarenih političkih prilika.

Svedimo najpre stvari na njihovu suštinu. U Crnoj Gori se vodi dugotrajna borba oko toga čija je ona – nezavisna sekularna država svih svojih građana sa potpunim državnim i nacionalnim subjektivitetom, za šta se zalažu tamošnji proevropski suverenisti – ili je to srpska država počastvovana (od pretendenata na nju sa strane) laskavim nazivom Srpska Sparta, za šta se zalažu proruski srpski kleronacionalisti (ne govore doduše da je podređena Srbiji, ali se podrazumeva da je neodvojiv deo srpskih nacionalnih i državnih interesa kako ih oni zamišljaju).

Na proteklim izborima tesno je pobedila verzija Srpske Sparte iako Crnu Goru na Srpsku Spartu ne svode baš sve članice pobedničke opozicije, što itekako može imati uticaja na dalji razvoj tamošnjih političkih prilika. Sa stanovišta nepopravljivih srpskih kleronacionalista (zbog čega likuju i u Crnoj Gori, i u Srbiji, i u Republici Srpskoj), ključno je to što u pobedničkoj opoziciji ubedljivo dominira pročetnički Demokratski front iza kojeg stoji Amfilohije i SPC, beogradski politički i „nacionalno demokratski“ saloni i Kremlj sa svojim propagandnim i logističkim mašinerijama. Hoće li građanima Crne Gore pobeda onakve opozicije biti pregorka i brzo im izaći na nos, brzo će se videti.

Bilo kako bilo, simbolički rečeno Amfilohije je najzad – za sada – pobedio Mila; srpski kleronacionalizam oličen u militantnom mitropolitu ovog puta je pobedio crnogorske proevropske suvereniste čiji je glavni reprezent Milo Đukanović. Njihove dosadašnje obračune – koji traju od raskida na vlasti dugovečnog Đukanovića sa Slobodanom Miloševićem i srpskim kleronacionalizmom – dobijao je Đukanović, političar koji je evoluirao od jednog od ključnih crnogorskih saradnika Miloševića ratnih devedesetih do proevropskog crnogorskog suvereniste oštro suprotstavljenog nasrtajima srpskog velikodržavlja na nezavisnost Crne Gore, da bi prošlonedeljnu izbornu bitku suštinski dobio guru srpskog kleronacionalizma pod mantijom Amfilohije Radović sa simbolikom pročetničkog huškača iz ratova koji su razorili SFRJ. Na sve načine obilato podržavan iz Beograda i Moskve Amfilohije je pobedio Mila kojem je izostala ozbiljnija podrška EU i zapadnih demokratija, koji su ga pred udruženim protivnicima – valjda zbog načina vladanja – takoreći prepustili samog sebi. Ko će konačno dobiti rat za gospodara Crne Gore, na šta se u značajnoj meri svodi lična borba Mila i Amfilohija, tek ćemo videti.

Suočenom sa brojnim porazima devedesetih srpskom kleronacionalizmu teško je pao gubitak onog što je uz Kosovo uzdizao kao svoj najsublimiraniji nacionalni i verski ekstrat, kao so srpske soli – gubitak Srpske Sparte kad se Crna Gora opredelila za sopstveni državni put. Od tada su sve njegove snage upregnute ne bi li se sprečilo odvajanje Crne Gore od Srbije. Poslednjih godina se činilo da je to mešetarenje sa strane po Crnoj Gori (uz sadejstvo sa svojim tamošnjim ispostavama) zaludan posao, jer je Crna Gora brzo postala članica najvažnijih međunarodnih organizacija, NATO saveza i uspešnije od Srbije krenula u EU integracije. Na tom putu zapinje iz istih razloga kao i Srbija – autoritarni poredak, potčinjenost najvažnijih institucija izvršnoj vlasti, raširena korupcija i kriminal doveden čak do formiranja mafijaških gangova čije delovanje seže preko granica Crne Gore praćeno međusobnim obračunima i brojnim ubistvima. Kruta Đukanovićeva vlast donekle je bila uslovljena(?) neprekidnim atakovanjem na nju kako unutrašnjim protivsuverenističkim opstrukcijama skoro uvek na ivici ozbiljnih sukoba, tako iz istih razloga i nastojanjima sa strane (Beograd, Moskva) da je se obori. Ne zbog nesporne raširene korupcije i kriminala – ne guši li se Srbija u korupciji i kriminalu, pa je li zbog toga srpska vlast izložena harangi onih koji harangiraju protiv Đukanovića, predsednika druge države?

Rušiteljima Đukanovića smeta pre svega njegov suverenizam i izmicanje ispod kape Beograda i Moskve. Da li je u više nego složenim uslovima teške borbe za nacionalni i državni suverenitet Đukanović imao alternativu autoritarnom načinu vladanja, bolje znaju dobri znalci crnogorskih prilika. Za Đukanovićev eventualni kriminal (koji mu se neprekidno pripisuje da li na bazi činjenica ili da ga se što više oblati i politički kompromituje), ako je realan apsolutno nema opravdanja.
Pobeda opozicije slavi se u Crnoj Gori – onoj koja slavi – kao svitanje zore. Veći deo slavljenika to slavi kao veliko nacionalno i versko postignuće, što su SPC i političke partije pod njezinim uticajem upornom propagandom markirali kao glavni izborni motiv. Slavi se i u Beogradu, Srbiji i Republici Srpskoj. Slave oni koji očekuju da će nove snage na vlasti u Podgorici Crnu Goru vratiti sa, je l’da, grešnog puta državnog osamostaljenja, prozapadne orijentacije i evroatlanskih integracija. Zadovoljan je i Kremlj, dok su zapadne zemlje i EU zvanično uzdržani u komentarima očito zazirući od mogućih nepredvidivih retrogradnih procesa u Crnoj Gori.

Sreća bi bila ako je pobedom onakve opozicije Crnoj Gori zaista svanula zora. Ali znajući ko su glavni kreatori tamošnje opozicione pobede (veliki Mirko Kovač je svojevremeno rekao da je „jedino u Crnoj Gori opozicija gora od vlasti“), pre će nažalost biti da nad nju ponovo pada mrkla noć slična onoj iz devedesetih iz koje su se 2006. godine jedva izvukli. Umesto s pokrićem ushićeno rečeno ‘dobro jutro, svetla Crna Goro’ sva je prilika da će se brzo čuti ‘laku noć, opet čemerna Crna Goro’.

(Autonomija, foto: Pixabay)