Da nije paradigmatična, vest da je u Glavni odbor SPS kooptiran Nikola Šainović bila bi jednostavno bizarna. Još ni kofere nije raspakovao po povratku iz zatvora, gde je izdržavao kaznu zbog ratnih zločina, a već ga kooptiralo u najviši organ stranke koja je za decenije, ako ne i za duže, ojadila Srbiju. I „region“. Koja i sada na svoj način utiče na naše živote, žalosna nam majka. Toliko o reformisanosti SPS, njezinoj tobožnjoj uljuđenosti i oslobođanju od mračnih hipoteka. Toliko o njezinom lideru kafanskih manira, ministru spoljnih poslova, potpredsedniku vlade i, gle, ironije, predsedavajućim OEBS uvek džangrizavo spremnim da svetu – prvenstveno zapadnim liderima – deli političke i moralne lekcije.
Šainović je bio jedan od najpouzdanijih Miloševićevih saradnika. Poveravane su mu najodgovornije partijske i državne funkcije: predsednik Vlade Srbije (tokom užasne 1993. godine nasledio opskurnog Radomana Božovića, da bi njega početkom 1994. nasledio još opskurniji Mirko Marjanović); potpredsednik vlade takozvane SR Jugoslavije (imenovan 22. februara 1994); član glavnog i izvršnog odbora, te potpredsednik SPS. Lojalnom i bespogovorno spremnom za sve funkcije, Milošević mu je u krešendu kosovske krize poverio da predsedava Komisijom za saradnju sa verifikacionom misijom OEBS-a na Kosovu i Metohiji. Bio je jedan od srpskih predstavnika na pregovorima u Rambujeu februara 1999.
Maja 1999. Haški tribunal je podigao zajedničku optužnicu protiv Miloševića, Šainovića, Milana Milutinovića, Dragoljuba Ojdanića i Vlajka Stojiljkovića, koja ih je teretila da su planirali, podsticali, naredili, počinili ili na drugi način pomagali i podržavali hotimičnu i široko rasprostranjenu ili sistematsku kampanju terora i nasilja uperenu protiv albanskog civilnog stanovništva. Šainović se predao tribunalu 2. maja 2003. Proglašen je krivim i februara 2009. osuđen na 22 godine zatvora. U žalbenom postupku 2014. kazna mu je smanjena na 18 godina. De fakto, Šainović je dakle osuđeni ratni zločinac. Nelustrirana miloševićevska kamarila SPS do toga drži kao do lanjskog snega. Bez ikakvih skrupula ga nakon svega slavodobitno kooptira u glavni odbor. Time šalje jasnu poruku čemu je SPS – uprkos priča o političkom pričišćenju i modernizaciji – i danas usmerena. Odbrani zločinačke politike devedesetih ili ka vrednostima moderne levice, čime se neprestano hvale?
Bizarnosti i banalnosti SPS ne završavaju samo kooptiranjem osuđenog ratnog zločinca Šainovića u glavni odbor stranke. Ima još toga, možda bizarnijeg i paradigmatičnijeg od Šainovićevog slučaja. Tabloidnijeg, kako i priliči istoriji i sadašnjem karakteru ove stranke. Za potpredsednika stranke – kao skrivano iznenađenje – imenovan je istoričar Predrag J. Marković, nekada član DS (i plaćenih odbora, kojima stranke na vlasti časte izvikane „intelektualce“ prilagodljivog, fleksibilnog integriteta). Ideologija, moralna doslednost, ma hajte molim vas, ne živimo li u vremenima liberalnog kapitalizma, u njegovoj srpskoj varijanti. Ko da više, tu sam, plivam u svim vodama. Slučaj Markovića je paradigmatičan, jer otkriva zašto je između ostalog DS doživela današnju sudbinu, kakve je prilagodljive „intelektualce“ okupljala, davala im časti i masti. Marković svakako nije izuzetak, nego pouzdan indikator moralnog stanja dominirajuće srpske elite. Treba pročitati njegovo pompezno pismo javnosti o razlozima pristupanju SPS, pa videti patos partijskih konvertita. Neće mu smetati što će biti u istom društvu – ćaskati, ćeretati – sa osuđenim ratnim zločincem i recimo počasnim predsednikom SPS Mrkonjićem, koji najredovnije komemorira Miloševića i javno se hvali da je u stalnom kontaktu sa Miloševićevom udovicom koju čuva Putin.
Pljuju li SPS i njegova nelustrirana kamarila rehabilitacijom Šainovića na žrtve zločinačke politike devedesetih? Oni koji drže do moralnih principa ne zgražavaju se toliko zbog skandaloznih postupaka Dačića i SPS kamarile, nego zbog toga što isti imaju poverenje značajnog dela građana Srbije.
Osim što se rugaju sa pravdom i Haškim tribunalom, sa osnovnim moralnim principima, SPS i Dačić se u stvari najviše rugaju ideji moralne obnove Srbije i njezinim građanima koji znaju za stid. Rugaju se budućnosti Srbije.
Nažalost, nisu jedini.
(Autonomija)