Predizborna Srbija. Po ko zna koji put isto. Provincijska zabava na kojoj se – ovakvi kakvi su nam politikanti, mešetari, podvođači, gatare – ne rešava ništa. Predizborni cirkus se opet svodi na vašarište. Na šatru. Na larmu i nadvikivanje. Na šećernu vunu i gutače plamena. Kod Marike na karike. Igra mečka Božana. Sad je vidiš, sad ne vidiš, pogodi kume gde je kuglica. Iz etera trešte partijske poruke i obećanja. Partijaši zapenili od samohvalisanja. Svi majke prepodobne. Svi sveti Jovani zlatousti. Iz štampanog đubreta po kioscima, jednako kao i sa plakata koji ruže ionako zapuštene gradove i sela, nadvožnjake i podvožnjake, sa stranačkih internet portala, u zdrav mozak biju našminkane lažne mesije. Keze se i nude nova čudesa. Po ko zna koji put obećavaju med i mleko. Gasovode, autoputeve, brze pruge, mostove. Beograd na vodi, Srbiju u Evropi, nezaposlenima posao, penzionerima veće penzije, beskućnicima stanove. Starima novu mladost, mladima mudrost i brzo bogatstvo. Evropu i majčicu Rusiju. Kosovo i Kinu. Zblanutoj svetini, kao na drogu navikloj na nacionalistički kičeraj i klerikalizam, na iluzije i mitomaniju, na vašarske šećerleme (šta drugo reći nakon toliko poražavajućeg iskustva), politički opsenari uvek na isti način uspešno prodaju vodu za vino. Rog za sveću. Muda za bubrege. Kao u kakvom filmu apsurda. Koji se u Srbiji beskonačno reprizira.

Zar je potrebno puno pameti i zdravog razuma, pa prozreti politikantske podvale? Da ne idemo u nedavnu prošlost i ludost razaranja bivše zemlje, u podsećanje na aktere te ludosti koji i danas, oni ili njihovi mutanti, određuju naše sudbine. U pljačkašku privatizaciju, u sveopšti lopovluk i kriminal, u uništavanje uspešnih fabrika, poljoprivrednih gazdinstava, javnih institucija. U razaranje građanskog reda i morala.

Na primer, dovoljno je vlastodršce manipulante upitati šta se trenutno radi na toliko hvaljenom gasnom „Južnom toku“? Koliko juče pompezno su otvoreni radovi varenjem dve cevi kod Šajkaša. Sve sa srpskim i ruskim zastavama i simbolima, sa govorima i porukama državnika. Taj čin je tretiran kao prvorazredni državni događaj koji Srbiju definitivno izvodi iz bede. Zašto sada TV kamere ne obiđu prekonoć zaboravljeno šajkaško radilište, pa nam kažu dokle se odmaklo sa radovima? Kolika je dužina do sada izgrađenog gasovoda, koliko je radnika i mehanizacije angažovano na radovima, koliki je lager obezbeđenih cevi koji na trasi gasovoda čeka postavljanje i varenje? O tome nećemo saznati ništa. U predizbornoj kampanji ili bez nje. Tako je to u nesređnim društvima u kojima caruju neodgovornost i političke manipulacije, u kojima mediji slugare politikantima. Nema tog majčinog sina novinara, novinarke, još manje urednika na TV, koji sme to da uradi. To oko sadašnjeg stanja na radilištu kod Šajkaša. Pogotovo ih nema na javnim TV servisima, na „vašem pravu da znate sve“. Ali su zato tu da „spontano“ snime kako moćni političar iz snežne mećave spašava dete prenoseći ga u helikopter. Nema tog novinara i urednika da provere dokle se stiglo sa realizacijom pompezno najavljenim projektom „Er Srbija“, da javnost upoznaju koliko je stiglo obećanih novih aviona, kakvi su finansijski pokazatelji poslovanja novoosnovane kompanije, koja će navodno budžetu Srbije u 2014. doprineti sa 710 miliona evra. Nema tog novinara da upita premijera Srbije, prvog potpredsednika vlade, koji je spiritus movens nejasnih poslovnih aranžmana sa arapskim Emiratima, šta je sa 3 milijarde dolara obećanog kredita „pod najpovoljnijim uslovima“ koji će nam navodno odobriti Emirati i koje je vunderkind ministar finansija ukalkulisao u državni budžet za ovu godinu. Nema tog novinara da ministra koji je doveden iz SAD upita, da li bi se na tako šta usudio, na kalkulisanje sa željama a ne realnostima, da uradi u projekciji budžeta kompanije gde je radio, a kamoli u projekciju budžeta države. Nema novinara da provere dokle se stiglo sa famoznim poslovnim aranžmanima sa Emiratima oko navodnih najpovovoljnijih kredita za navodnjavanja, oko oživljavanja propalih poljoprivrednih gazdinstava koji su velikodušno obećani arapskim kompanijama kao zajednički projekt kao kompenzaciju za podršku Srbiji. Nema novinara da išta ozbiljnije pitaju politikante oko prodavanja magle sa famoznim „Beogradom na vodi“, navodno vrednim 3 milijarde dolara. Projekat će, obećavaju, biti završen za pet godina. Ovde se ni obični most ne može završiti za to vreme.

Političar iz nove plejade manipulanata Siniša Mali, koji se već proslavio politikantskim biserima, na TV objašnjava uz sasluženje SPS ministra saobraćaja Aleksandra Antića, da će „već u martu početi uklanjanje šina iz Savskog amfiteatra“ (gde je sada glavna železnička stanica) i izgradnja zgrada početi do kraja godine. Procedure, zakoni, urbanistički planovi, imovinska prava građana, ko te pita za to.

Zar je moguće da nas politikanti raznih fela još smatraju idiotima? Ili to većinski zaista i jesmo? Na to pitanje izbori će brzo dati odgovor. Svi su izgledi da nas politikanti odlično poznaju, kao što šibicari po vašarima odlično nanjuše svoje mušterije. I uvek ih namagarče na iste trikove. Ako i posle ovih izbora bude tako, ako nas namagarče šibicari, ko će nam biti kriv? Šibicari? Teško.

(Autonomija)