Ako se sledećih dana ne desi neko čudo – na primer velika eskalacija novog talasa pandemije korona virusa jer je državni Krizni štab, valjda povinujići se željama Njega, dao saglasnost za brzo i radikalno ukidanje protivpandemijskih mera i održavanje izbora – građani Srbije će 21.juna na birališta. Razume se, oni koji u ovakvim ne samo epidemiološki rizičnim uslovima nego i u zatrovanoj društvenoj atmosferi nalaze svrhe i motiva da na izbore izađu.

Koliki će biti njihov broj i koliki će biti legitimitet odavno poznatih pobednika izbora, ostaje da se vidi. Kao i to koliki će biti politički efekat onih koji na bojkot izbora pozivaju, skoro ništa u prilog bojkota praktično ne radeći na terenu.

Šta uopšte reći o izborima u zemlji u kojoj je politika – racionalno i sistemski kontrolisano bavljenje javnim interesima – odavno ubijena. Farsa? Tragikomedija? Besmislen a nimalo jeftin ritual da bi se zadovoljila forma, a bezvlašće i moralni rasap na skoro svim nivoima nastavili sa pokrićem legaliteta i legitimiteta potvrđenih na je l’da „demokratskim“ izborima? Šta znače ritualni izlasci sluđenog naroda na birališta – koji je zaslugom višedecenijske demagogije svake vrste i otrovnim delovanjem kontrolisanih medija daleko od politički osvešćenih građana – gde im se umesto razložnih programa rešavanja niza problema koji dave ovu lažima i lopovlucima ojađenu zemlju, uglavnom nude nove obmane i iluzije slično prodavnicama magle u provincijskim vašarskim šatrama? Što’no se kaže „karike na marike“.

O aktuelnoj vlasti (i patološki arogantnom ’Bogu i batini’) izlišno je više išta reći. Razumnim ljudima odavno je sve jasno. Za osam godina tekuće vladavine – kao i tokom učešća u Miloševićevoj vlasti devedesetih – pokazali su svoj po društvo maligni karakter. Laži, podvale, klevetanje, osionost, pogubljenost i pritvornost u spoljnoj politici, stalno provociranje suseda s kojima smo donedavno živili u istoj državi, skrivanje mračnih hipoteka prošlosti u čijem stvaranju su učestvovali, korupcija i kriminal – najkraći su opis njihovog vladanja. Uostalom šta se drugo i moglo očekivati od izdanaka zločinačke politike koja je devedesetih upropastila i osramotila Srbiju i ojadila region. Kako su se i čijom zaslugom 2012.g ponovo dočepali vlasti, pitanje je za drugu priliku.

Šta reći o opoziciji koja poziva na bojkot izbora? Isto što i o opoziciji koja ide na izbore. Oni koji ne govore o nacionalizmu i klerikalizmu kao bezmalo opštem mestu Srbije iz kojeg se poslednjih tridesetak godina neprekidno uzdižu lupeži svake vrste produžavajući nam agoniju; oni koji ćute o poslednjim ratovima i zločinima kao da se to Srbije uopšte ne tiče; oni koji se mire sa aboliranjem zločinačke Miloševićeve politike i rehabilitacijom ratnih zločinaca; oni koji metanišu pred odavno kompromitovanom Patrijaršijom; oni koji prema susedima sa kojima smo nekad živili u istoj državi sa istim žarom kao i Vučićeva vlasti šire podozrenje i omrazu; oni koji vatreno zagovaraju „zamrznuti konflikt“ sa Kosovom; oni kojima su evro(atlanske) integracije deveta rupa na svirali a Putinova Rusija i daleka autoritarna Kina uzori – ti neka ne govore ni o poganstvu Vučićeve vlasti, ni o bedi u kojoj se nalazimo. Oni koji o svemu navedenom ćute ili šta više klero-nacionalistički drobe, samo bi da sjaši Kurta, a uzjaši Murta – oni. Bajke da će takvi usrećiti Srbiju kad maknu Ovog koji kao hoće da izda i preda Kosovo (odavno nezavisno) frazetine su za sluđivanje lakovernih.

Šta reći o opoziciji (pravoj i lažnoj) koja uprkos katastrofalnim uslovima izlazi na izbore? Jesu li sve to Vučićevi igrači, kako im tituliraju bojkotaši? Ima i takvih – kao i lunatika, videli smo i to, koji bi da ratuju protiv globalizma i naročito protiv je l’ da mračnih planova Nemačke da kolonizuje čitavu Evropu (sic!), ali sve koji izlaze na izbore denuncijatski svrstati u Vučićeve pudlice je bezočnost. Među njima ima čestitih ličnosti sa pristojnim političkim ponudama – doduše gorkim ali otrežnjujućim, lekovitim – koje su verovatno bile suočene sa poznatom dilemom pred tamnim vilajetom: izaći na izbore pa se kajati ili bojkotovati ih pa se opet kajati. Odlučili su kako su odlučili, a na građanima je da razreše tu predvilajetsku dilemu.

Da je opozicija koja bojkute izbore napustila pogubne nacionalističke klišeje, da je okrenuta modernizaciji Srbije i evropskim integracijama, da je iskrena u odnosima sa susedima i posvećena miru i stabilnosti regiona, da pokazuje spremnost za pošteno suočavanje sa nedavnom prošlosti i rešavanju teških moralnih hipoteka umesto što je ukotvljena u anahroni konzervativizam i nacionalizam, izbor bojkota izbora ne bi bio težak.

(Autonomija, foto: Pixabay)