Skip to main content

PAVLE RADIĆ: Karika koja nedostaje

Autonomija 23. мар 2015.
4 min čitanja

Kad se život svede na elementarno preživljavanje, kad se ne vidi ni jedna mogućnost da sutra bude bolje – jedino sredstvo za odbranu dostojanstva je pobuna. Za zaposlene i koliko-toliko sindikalno organizovane građane, pobune su štrajkovi. U takvoj egzistencijalnoj situaciji nalaze se zaposleni u Srbiji – oni koji rade u javnom sektoru – dok su zaposleni u privatnom sektoru lišeni i takve mogućnosti. Ne usuđuju se ni da se sindikalno organizuju, a kamoli da štrajkuju. A mnogi mesecima ne primaju plate, niti im se redovno uplaćuje zdravstveno i penziono osiguranje. Uz to, plate im često kasne i prosečno su mnogo manje – za veliku većinu – nego zaposlenima u javnom sektoru. O muci onih oko osamsto hiljada poniženih na birou rada, koji nemaju sreću da bilo gde rade, izlišno je i govoriti.
O štrajkovima prosvetara i njihovim povodima ovde je reč.
Decenijska naopaka politika u svakom pogledu srozala je Srbiju na niske grane. Ekonomski stručnjaci predviđaju da se oporavak privrede i dosezanje nacionalnog dohotka na nivo pre ratnog ludila (1990), neće dogoditi još za nekoliko decenija. I to pod uslovom da su već sada vidljivi uzlazni razvojni trendovi. Što je, kako stvari stoje, sada misaona imenica. Ne bavimo se šire razlozima zašto je to tako. Spomenimo samo kardinalni razlog koji generiše sve ostale. Politički i mentalno Srbija još nije izašla iz ideologije devedesetih, uprkos više smena vlasti. Posledično razbokorena sistemska korupcija razjeda svaki pokušaj normalizacije društva. Otuda i niske plate, i veliki broj nezaposlenih. Živimo posledice događanja naroda.
Prosvetari su u višemesečnom štrajku zbog smanjenja plata. Da nije smanjenja plata, štrajka ne bi ni bilo. Deo sindikalnih centrala je potpisao kolektivni ugovor i obustavio štrajk, deo nije i nastavlja štrajk. U čemu je problem? Tačno je, plate u prosveti su male. Tačno je i da su prosvetari po formalnom obrazovanju verovatno iznad proseka drugih profesija i da od njihovog rada dobrim delom zavisi kako će društvo izgledati sutra. Sa te strane razlozi za štrajk zbog smanjenja plata više su nego opravdani. Sa druge strane, mogućnosti budžeta opterećenog najvećim deficitom u Evropi jesu ograničene. Rezervi nema. Da bi neki sektor bio oslobođen smanjenja plata, drugom(ima) se smanjenje mora povećati. Ako se nekom korisniku budžeta – prosveti, zdravstvu, javnoj upravi, vojsci, policiji, penzionerima – izađe u susret i ne smanje davanja, prenapregnuta konstrukcija javne potrošnje se raspada. Jer što dobije jedan sektor, s istim pravom tražiće i drugi. Krene li im se pod pritiskom izlaziti u susret, javne finansije pucaju sa nesagledivim posledicama. Sasvim je izgledno da će plate korisnika budžeta – ako budu mogle redovno da se servisiraju – brzo biti realno prepolovljene. Korisnici budžeta – pa i prosvetari – mogu reći da je to briga političara. Za to se i bore za vlast. Dobrim delom su u pravu, iako niko nije lišen odgovornosti za stanje u društvu. Za enormnu javnu potrošnju u odnosu na mogućnosti, za lošu privrednu strukturu, za velike deficite na svim stranama, za stalno bežanje od reformi, krive su sve vlasti zadnjih četvrt veka. Ova aktuelna – hipertrofirane demagogije i bahatosti – nastavila je kako su radile i prethodne. Uz još drastičniju promociju svojih kadrova na uticajne društvene pozicije. Vidimo kakvih. Kad danas-sutra izgube izbore, daj bože da mirno predaju vlast.
Šta je u štrajkovima prosvetara razumljivo, a čemu se može prigovoriti?
Opravdano je to što se bore za svoj materijalni položaj i protiv ponižavajućeg društvenog tretmana. Utoliko pre što sem smanjenja plata u javnom sektoru i selektivnog smanjenja penzija, vlast do sada ne preduzima obećane reforme privrednog ambijenta. Opet se po svaku cenu štite svete krave srpske privrede, zgodna mesta populističke politike. Bez suštinskog razdvajanja uspešnih od neuspešnih, produktivnih od parazitskih delova privrede, smanjenje plata i penzija je besmisleno. Što se na tome uštedi, baci se u bunar bez dna neuspešnim i parazitskim delovima privrede.
Čemu se može prigovoriti u štajkovima prosvetara? Tome što su i prosvetari dozvolili da se prosveta sroza na sadašnje niske grane. Koliko u materijalnom, još više u suštinskom, u obrazovnom smislu. Nisu se bunili i ne bune se zbog toga što su školski programi natopljeni ideologijom devedesetih, iako bi im po logici visokog obrazovanja trebalo biti jasno koliko pogubne su posledice te ideologije. Nije mali broj prosvetnih radnika – koji štrajkom traže zaštitu plata – i danas inficiran tom ideologijom. Sa tom ideologijom nikom nema sreće u društvu. Izuzev demagoga i mutikaša. Prosvetari su dozvolili da se u nominalno sekularnom društvu škola i obrazovanje klerikalizuju, da se kritički duh i prosvećenost u društvenim predmetima marginalizuju, da se starija (Drugi svetski rat) i novija istorija (ratni raspad SFRJ) u udžbenicima falsifikuju. I kao falsifikati normalizuju. Đaci se truju falsifikatima, nacionalnom mitomanijom, samoviktimizacijom i praznoslavljem. Iz škola – dobri delom i iz porodica – izlaze zatrovani ksenofobijom i netrpeljivošću prema drugom i drugačijem.
Koliko prosvetari prepoznaju u tome svoju odgovornost? U sekularnom višekonfesionalnom društvu dozvolili su da novokomponovana obeležavanja verskih praznika u školama liče na to na šta liče, da frustriraju decu. Konačno, je li i njihov problem teološki i svetovni obrazovni nivo učitelja veronauke, nepromišljeno uvedene u škole? Od početka nacionalističke i klerikalne revolucije – tome je više od četvrt veka – o problemima te vrste od prosvetara smo malo šta čuli. A to su temelji obrazovanja i prosvećenosti. To je navodno politika, a politici jelda nije mesto u školama. Da, to je politika, jer je politika odbrana javnih interesa. Kvalitet obrazovanja je javni interes prvog reda. Nije li slika sve agresivnijih maloletnika ne samo slika njihovih porodica, nego i škola i šireg okruženja u kojem stasavaju? Koliko te probleme prosvetari prepoznaju kao svoje, koliko se njima bave? I to je valjda odbrana moralnog i profesionalnog dostojanstva prosvete.
Ne budu li u fokus profesionalnog i sindikalnog aktivizma stavili postojeću vrednosnu matricu instaliranu u školske programe, posebno u društvene predmete, od oporavka profesije, ali i celog društva nema ništa. Time ni njihove trajne materijalne stabilnosti. To važi i za druge profesije, zdravstvo, javnu upravu, vojsku, policiju, advokate, koji štite svoje uže materijalne interese. Odbrana samo užih materijalnih interesa – dok društvo propada na tragu amoralne vrednosne matrice – daje samo prividne uspehe. Krpljenje je to od danas do sutra, od kojeg nema puno vajde.
(Autonomija)