Današnjim vladarima Srbije – naslednicima Milošević-Šešeljeve zločinačke politike – ništa nije sveto. Nema toga što neće iskoristiti za političke manipulacije i širenje nacionalističkog otrova u regionu i van njega.

U Palati UN otvorena je izložba o zloglasnom ustaškom logoru Jasenovac, „Logor smrti Jasenovac – pravo na nezaborav“. Jedinstvenu postavku otvorio je ministar spoljnih poslova Ivica Dačić – kako izveštava režimska „Politika“ – naglašavajući da je izložba izraz srpsko-jevrejske saradnje. E da bi se, je li, srpsko stradalništvo, martirstvo, poistovetilo sa jevrejskim, čega smo se nagledali proteklih decenija.

Naravno da niko razuman ne spori da je ustaški logor Jasenovac najmarkantniji simbol sistemskog zločinstva NDH i da, kao takav, treba da bude deo kolektivne antifašističke memorije poput sličnih nacističkih stratišta u Evropi. Ako je tako – a jeste – šta je onda sporno sa pomenutom izložbom u Palati UN?

Sporno je mnogo toga, sporno je zapravo sve. Prvenstveno je sporno u kom političkom i moralnom kontekstu je izložba postavljena i sa kakvim namerama, imajući u vidu kakav politički režim u Srbiji stoji iza njezinog postavljanja i ko je – što je simbolički posebno važno – izložbu otvorio. Sramota je – sa stanovišta pijeteta prema žrtvama monstruoznog logora Jasenovac, i moralno nedopustivo – da Miloševićev glasnogovornik Dačić, iz vremena stravičnih a neokajanih zločina po Hrvatskoj, BiH i na Kosovu, otvara izložbu o zločinstvu NDH. Pritom ne pokazujući trunku nelagode što o moralnom problemu masovnog zločnistva u Jasenovcu baš on govori kao najveći pravednik.

Kad je inače o logoru Jasenovac reč i njegovom manipulativnom potezanju čas sa srpske, čas sa hrvatske strane, treba reći da laži i falsifikati koji se plasiraju sa obe strane pokazuju lica i srpskog i hrvatskog neupokojenog fašizma.

O Jasenovcu i drugim stratištima masovnog fašističkog divljanja iz Drugog svetskog rata – ali i o zločinačkom divljanju iz ex-jugoslovenskih ratova – dakako da treba govoriti, na mestima užasa treba komemorirati, kroz socijalizaciju mladih treba upozoravati na zlo, uvek latentno prisutno u nama i među nama – ali je radi moralne verodostojnosti suštinski važno ko o tome i na kakav način govori. Moralno kompromitovani kleronacionalistički režimi i njihovi glasnogovornici – iz Drugog svetskog rata kao i naših poslednjih (ne)dovršenih ratova – na to apsolutno nemaju pravo. Iza njih stoje mračne hipoteke i sledstveno – manipulacije.

Iza Ivice Dačića i drugih mu sada vladajućih pajtaša izleglih, iz otrovnog Milošević-Šešeljevog gnezda, stoji mračna uloga iz poslednjih ratova uz pomoć dominirajuće politike, kulture, crkve, sramno gurnuta pod tepih – e da bi oni sada kao pravednici o stvarnim ili po potrebi (do)mišljenim zločnistvima drugih govorili bez imalo stida. Sve što oni o tome kažu moralno je sumnjivo, manipulativno, neiskreno i po nevine žrtve u čije se ime bajagi javno obraćaju – ponižavajuće. Iza njihovog lažnog pijeteta prema žrtvama – Jasenovac nije jedini, ali je paradigmatičan slučaj – ne stoji ništa drugo sem bezočna zloupotreba nesumnjivih zločina za obnovu i jačanje mržnji, predrasuda i trovanja javnosti. To je ideološka platforma s kojom se osvaja i brani vlast i stvara pretpostavka za moguće ponavljanje zla. O tome je ustvari reč kad se govori o izložbi posvećenoj zlu ustaškog logora Jasenovac koju je u Palati UN otvorio notorni Ivica Dačić.

Da su izložbu o zlu ustaškog logora Jasenovac u sedištu UN pripremili i otvorili moralno nekompromitovani Srbi koji ne poriču srpske zločine, i to ne samo iz poslednjih ratova, kao ni nedavni genocid u BiH; koji su postiđeni spremni da i o tome prave izložbe na istom mestu – izložba o ustaškom logoru Jasenovac oslobođena propagandnih natruha bila bi razumljiva i ne bi izazivala moralnu nelagodu. Milošević-Šešeljevi đaci poslednji su koji bi trebali da priređuju takve izložbe. Jevrejski pak partneri u pripremi ove izložbe trebalo bi da razmisle s kim sarađuju.

(Autonomija / foto Beta)