Pandemija delimično demistifikovanog virusa kojem ni najčuveniji svetski istraživački centri sve sa nobelovcima za sada ne mogu ući u kraj, neumoljivo otkriva istinu o svakom društvu – njegovoj organizaciji, materijalnoj snazi, integraciji, solidarnosti te vladajućim političkim i moralnim principima koji suštinski određuju karakter svakog društva.

Kakvu istinu Corona virus otkriva o Srbiji? Je li ona ono što tvrde njezini zvaničnici i njihovi propagandisti – dobro organizovana, dinamična, ekonomski i politički toliko ojačala da se uspešno može suočiti sa najvećim iskušenjima ili je slična trošnoj lađi sa brojnim pukotinama na čijem su komandnom mostu diletanti nezajažljivo željnih vlasti i moći, pa srpska trošna lađa ševrlja čas tamo, čas ovamo preteći teškom havarijom u svakom ozbiljnijem nevremenu?

U kakvom je stanju pandemija zatekla Srbiju može se raspravljati naširoko, ali za razumnije posmatrače pouzdani indikatori njenog realnog stanja su možda dva najrečitija primera: najpre skandalozan postupak članova Kriznog štaba koji su posle samo nekoliko (ne)suvislih rečenica direktora Klinike za infektivne i tropske bolesti Gorana Stevanovića demonstrativno napustili konferenciju za štampu iako su na nju bile uprte oči i uši uplašene Srbije i možda još skandaloznije hapšenje novinarke Ane Lalić, jer se usudila da naruši šminkersko predstavljanje borbe sistema sa opasnom pandemijom.

O hapšenju novinarke koja u potuljenom novinarstvu – i društvu u celini – očito drži do profesionalnih i moralnih principa dosta se govori i piše. Ostaje da vidimo hoće li joj se zdravstveni radnici odužiti solidarnošću i javnom podrškom ili će uprkos nespornim znanjima i požrtvovanju u građanskom smislu ostati miševi.

Osvrnimo se na nigde zabeležen presedan da članovi državnog tima za brobu protiv pandemije na onakav sraman način napuštaju konferenciju za štampu. Direktor nacionalne klinike (na stranu što se novinarima obraća radikalskim “braćo i sesetre“) na građane je svalio svu krivicu za eskalaciju pandemije, spočitavajući im ignorisanje preporuka Kriznog štaba i molbe predsednika republike. Nesporno je da neki građani ne poštuje preporuke Kriznog štaba i restriktivne odluke Vlade (Srpska pravoslavna crkva čak se prkosno inati i Bogu i Vladi), ali svaljivati svu krivicu zbog eskalacije pandemije samo na građane i zbog toga demonstrativno napuštati konferenciju za štampu je u najmanju ruku bezobrazno. Biće da je u tom skandaloznom postupku reč o nečem drugom a ne samo ljutnji na građane – biće da je reč o tome da se teatralnim postupkom kalkulantski izbegne odgovaranje na moguća neprijatna pitanja (nažalost retkih novinara koji se na ta pitanja usude) o realnom stanju ne samo zdravstvenog sistema Srbije koja pandemija surovo otvara. Iskreni a ne politikantski odgovori na takva (uglavnom nepostavljena) pitanja srušili bi bajke vlasti o spremnosti Srbije za svako iskušenje. Da se razumemo, ova pandemije nije samo Srbiju iznenadila i zatekla nespremnu. Iznenadila je i zatekla nespremne i mnogo bogatije i organizovanije države, ali nije zabeleženo da je bilo gde nacionalni krizni štab na ovakav način pokušao politikantsku zamenu teza o kivici za eskalaciju pandemije pokušavajući da prikrije slabosti celokupnog sistema i naročito vlasti, po prirodi stvari odgovornoj za sve.

Korona virus u svakom društvu mnoge stvari neumoljivo isteruje na čistinu. Ko to ne shvata – kad je reč o članovima Kriznog štaba – trajno kompromituje svoj stručni i moralni integritet.

Krizni štab koji se bavi ekonomskim problemima izazvanim pandemijom javnosti je predstavio – kako se to kaže – set mera Vlade Srbije kako bi se izbegao ekonomski kolaps. Obrazložio ga je Siniša Mali, ministar neograničenog Vučićevog poverenja. Nije poznato je li iko od poznatijih – da kažemo nevladinih ekonomista – učestvovao u sačinjavanju tog seta. U njemu ima svega i svačega (sem izgleda poljoprivrede), što za realizaciju zbirno podrazumeva angažovanje 5,1 milijardi evra. Štićeni ministar je set slatkorečivo obrazložio – kao što je slatkorečivo svojevremeno najavljivao ekonomski procvat Srbije po svemu smutnim Beogradom na vodi i smutnom Er Srbijom – samo što nije objasnio odakle toliki novac. Priča o preusmeravanju budžetskih stavki i zaduživanju na domaćem i stranom finansijskom tržištu je na klimavim nogama. Uostalom, da li iko ozbiljan dokazanom plagijatoru i njegovom pritvornom patronu uopšte išta veruje nakon svega što su do sada pokazali?

Pandemija je još jednom pokozala licemerje srpske spoljne politike, posebno Vučićevu pritvornost (prema moćnijima do krajnjeg neukusa ponizan, prema slabijima gnevno netrpeljiv). Mučno je gledati njegovo prenemaganje i dodvoravanje Kini (Rusiju i brata Putina je nekako sad ostavio po strani) i sraman odnos prema EU i zapadnim zemljama. Kini hvala na pomoći, ali treba li sumnjati da to ona višestruko nadoknađuje kroz netransparentne velike poslove u Srbiji (s njihove strane ništa sporno, brinu o svojim interesima)? Sramota je što se prećutkuje i ignoriše nemerljivo veća pomoć EU ne samo u ovoj, nego u svakoj nevolji Srbije (EU je rekonstruisala i izgradila 20 velikih bolnica u Srbiji, uključujući Institut Torlak i Klinički centar Niš, a obezbedila je i 252 ambulantna vozila za zdravstvene centre širom Srbije, od kojih je 122 isporučeno sa respiratorima koji su krucijalni za borbu protiv virusa sars-cov-2, piše Novi magazin).

Cenu licemerja političara platiće naravno građani, a ne lažljivi i gramzivi političari. Nažalost, tu lekciju građani Srbije još nisu naučili iako ih manipulanti na iste trikove decenijama drže u bedi i poniženju.

(Autonomija)