Ako je došlo dotle da se masovno štrajkuje u decenijama uzor sređenoj državi – uz varvarsko razaranje Ukrajine, zlo na Bliskom istoku, sve veće vrenje u vidno uznemirenoj Evropi i iracionalnu političku situaciju u SAD – na globalnom nivou vreme pred nama ne obećava spokoj.

Mediji su preneli za mnoge zbunjujuću – da ne kažemo naizgled apsurdnu vest – da je preko 300 hiljada zaposlenika u Finskoj (od ukupno 2,29 miliona zaposlenih) u četvrtak stupilo u dvodnevni štrajk. Razlog – protest protiv planiranih reformi tržišta rada tamošnje desničarske vlade i predloženih rezova u sistemu socijalne brige.

Ne bi ta naizgled bizarna vest izazvala veću pažnju – decenijama smo navikli da iz Finske ne stižu vesti o masovnijim protestima i štrajkovima – da se ne spominje kontekst koji je doveo do štrajka. A kontekst je sledeći: Finska ima desničarsku vladu, što je znak da je i tamošnje činilo se demokratski vrlo izbalansirano društvo skrenulo ka desnici, da se na neki način uklapa u širi evropski trend jačanja zaraznog populizma i desnice, koja u Finskoj verovatno nema oštriju formu (za sada).

Više je razloga za klizenje Evropljana ka populizmu i desnici. Najpre je polovinom prošle decenije eskalirala migrantska kriza nakon ’Arapskog proleća’, posebno posle katastrofe Sirije. Masovni egzodus što najpre legalnih, što potom ilegalnih izbeglica usmerio se ka sređenoj zapadnoj Evropi. Uz njezinu – u početku krize – nespornu otvorenost, zapadna Evropa to nije mogla podneti bez što većih, što manjih ksenofobnih posledica. Na migrantsku krizu nadovezala se Kovid pandemija, sa još uvek nedovoljno razjašnjenim socijalno-psihološkim posledicama. A onda, nakon pandemije, šok – brutalna agresija Putinove Rusije na Ukrajinu. Strašan rat takoreći u srcu Evrope. Varvarstvo nad Ukrajinom mesecima nije silazilo sa TV ekrana i udarnih vesti svih medija informisanja, što je uznemirilo i u početku zgrozilo Evropljane, koji su dugo godina zaboravili na rat u Evropi. Varvarsko razaranje Jugoslavije krajem prošlog veka, ipak je bilo na marginama Evrope i po potencijalu širenja zla bilo je znatno manje opasno od varvarskog razaranja Ukrajine.

Uz sve navedeno, svet se radikalno suočio sa dodatnim fenomenom – uticajem negativne strane digitalne tehnologije (čija pozitivna strana ima izvanredan tehnološki značaj). Negativna strana radikalno utiče na socijalnu antropologiju, na vrednosne sisteme, na modeliranje individualnih i kolektivnih identiteta i kreiranje javnog mnenja sa mogućnosti velikih manipulacija. Digitalna tehnologija je širom otvorila vrata nebrojenim iracionalnostima, širenju teorija zavere i ’ispiranju mozgova’ (kakve li će tek posledice po ljudsko društvo izazvati veštačka inteligencija sa mnogostruko uvećanim mogućnostima manipulacija?).

Spomenuta burna događanja u kratkom vremenu uticala su ne samo na psihološko stanje, nego i na životni standard u komformizam utonulih Evropljana. Valjalo je zbrinjavati – voljno ili nevoljno – milione izbeglica sa unesrećenog Bliskog i Srednjeg istoka, iz Azije i Afrike, potom i iz komšiluka, iz Ukrajine. Valjalo je tokom pandemije Kovida kako-tako očuvati ekonomije. Kad je pandemija minula, valjalo je i valja izdvajati velika materijalna i finansijska sredstva kao pomoć napadnutoj Ukrajini. Jel sve to moglo proći bez emotivnih i političkih posledica Evropljana? Nije. Sve se to itekako odrazilo na njihova psihološta stanja, raspoloženja i politička opredeljenja. Sve je to uticalo i utiče na gubljenje poverenja u vladajuće strukture – u tradicionalne demokratske političke partije – i značajno okretanje ka mešetarima svakih kriza, ka demagoškim populistima desničarima koji tradicionalno nude je l’ da brza i laka rešenja. I epohalna vizija ujedinjene Evrope – EU – gubila je i gubi sjaj kod onespokojenih građana. Tome je doprinos dala i daje birokratska inercija institucija EU, koja se pred spomenutim izazovima nije najbolje snalazila i ne snalazi (što dakako nije lako).

Nemačka je, uz Francusku, ključna članica EU. U svim oblastima zemlja je sjajnih dostignuća, ali i zemlja stigme velikog (nacističkog) posrnuća. Njezino posleratno suočavanje sa prošlošću – koliko god bilo teško, mučno, ipak je bilo delotvorno i lekovito – vredno je svakog poštovanja. Kao i njezino kultivisanje svesti o opasnosti povampirenja zla, koje ju je moralno diskreditovalo kao malo koji narod. Zbog navedenih tektonskih događanja koja su poslednjih petnaestak godina zadesila Evropu, i u Nemačkoj – pogotovo u njezinom istočnom delu, prostoru bivšeg DDR-a – razvijao se ambijent pogodan za bujanje populizma i desničarenja. Artikuliše ga sve uticajnija stranka Alternativa za Nemačku (AfD), koja sve manje diskretno koketira sa nacističkim sentimentom. Ne prolazi to nezapaženo kod demokratski opredeljenih nemačkih građana. Svedočimo ovih dana uličnoj pobuni stotina hiljada građana protiv jačanja desnice (pre svega jačanja AfD). Šta će biti sa Nemačkom – kuda ide, kuda smera – nije više pitanje naklapanja primitivnih germanofoba, nego – sa razlogom – i dobronamernih poštovalaca Nemačke, dakako demokratske Nemačke.

Populizam temeljen na resantimanu ne od juče širi se i u Italiji, sve otvorenije koketirajući sa promusolinijevskim idejama o organskom jedinstvu nacije i njezinoj izuzetnosti. Nije zaobišao ni Francusku u Le Penovskoj varijanti. I tamo desničari zastupaju teze da je Francuska u EU gubitništvo i nacionalno osujećenje.

Da nevolja po globalnu demokratiju bude veća, i u SAD – pogotovo pod Trampom – bujali su i bujaju populizam i demagogija prijemčivi za onespokojene mase željne ’brzih i lakih rešenja’. Desničarenje je tamo pustilo duboke korene, ozbiljno ugrožavajući demokratiju i stabilnost američkog društva.

Plima desničarenja – ksenofobija i autarhičnost (okretanje samo sebi, iluzije o samodovoljnosti i kritika nadnacionalnih emancipatorskih projekata poput ujedinjene Evrope) – širi se sa neizvesnim nadama da će se klatno populizma i desničarenja zaustaviti i vratiti ka projektu ujedinjene mirne Evrope. Epohalni emancipatorski projekat poput EU treba negovati i čuvati, što kad naiđu velika iskušenja nije lako. U protivnom, projekat će propasti – kao donekle mu sličan takav mini projekat bivše Jugoslavije – sa ne baš sasvim zanemarljivim izgledima da Evropa krene pogubnim putem ponavljanja rđave prošlosti (jugoslovensko tragično iskustvo). Ovo vam se čini mračno? Suviše pojednostavljeno? Nemoguće? Neuporedivo? Nije li nam se sve to tako činilo samo nekoliko godina pre jugoslovenske katastrofe, pa znamo šta smo dočekali?

O desničarenju u zemljama srednje i istočne Evrope, koje su se priključiče EU posle demokratskih tranzicija (?), ovde neće biti šireg razmatranja.

E sad, je li iz ovdašnje turobne pozicije – iz desničarske propale Srbije – pristojno raspravljati o štrajku u bogatoj i demokratski nesporno situiranoj Finskoj? Ili o problemima drugih zapadnih društava. To mu dođe kao kad bi se u kakvoj faveli, gde životare nesrećnici, pretenciozno raspravljalo o recimo zapuštenosti Versaja, Pariza ili drugih lepih evropskih gradova. Može se naravno i iz favela kritički raspravljati o drugima – o Finskoj recimo i o onespokojavajućim tmurnim oblacima koji se približavaju globalnom svetu – ali je moralna obaveza prvenstveno se baviti najpre svojim dvorištima, svojim favelama. To je naravno tačno, ali nas ozbiljni fenomeni koji na ovaj ili onaj način utiču i na sudbinu nas autsajdera i marginalaca (izbor naših desničara, kleronacionalista!) navode da se pozabavimo i onim fenomenima koji utiču na svet u celini. Pogotovo ako ti fenomeni ne slute na dobro. Naravno, podrazumeva se da se treba kloniti nesuvislih pojednostavljenja i vulgarnih uopštavanja.

Bilo kako bilo, treba čitati znake u vremenu. Spomenuti štrajk u Finskoj lajt motiv je da se baci pogled i preko ograde vlastitog dozlaboga zapuštenog dvorišta, makar slutnje i zaključci o svetu izvan vlastitog dvorišta i ne bili sasvim utemeljeni u realnosti. Ono čega se svakako treba kloniti su vulgarne teorije zavere, koje – voljom i aktivizmom pre svega desničara populista i magičnim moćima digitalne tehnologije – preplavljuju medijski prostor na globalnom nivou. Plodovi teorija zavere pokazuju se u Srbiji ne samo na proteklim izborima (fenomen dr Nestorovića), nego i pojavom nekad zaboravljenog velikog kašlja. Da i ne govorimo o kreiranju bolesnog javnog mnenja, čije posledice osećamo u po mnogo čemu osujećenim životima.

(Autonomija/foto: Pixabay)