Nema dana da nas vladajuća klika ne sablazni kakvim gadostima. Čak i onda kad, znajući skim imamo posla, pomislimo da nas više ničim ne može sablazniti. Dakako sve o našem trošku, preko naših leđa. Evo, na primer, na našu sramotu ministar spoljnih poslova Dačić.

U pauzama putovanja po zemljama „trećeg sveta“, gde bajagi agituje “za našu stvar, protiv nezavisnosti Kosova”, nadgornjava se sa ministrom odbrane (žalosna nam majka!) Vulinom u primitivnim provokacijama suseda – Hrvatske, Kosova, BiH. A po raspoloženju gazde, i drugih država i naroda sa prostora bivše nam države.

Perjanice Miloševićevog režima i čuvari njegovog nasleđa Srbiju smatraju privatnom prćijom, pa ne hajući za cenu u njeno ime, u ime svih nas, vode svoje nedovršene šovinističke ratove protiv svih koji su se na ovaj ili onaj način devedesetih suprotstavili zločinačkom režimu u kojem su sadašnji vlastodršci bili visoko rangirani propagandisti.

Dok lažni levičar i još lažniji antifašista Vulin valjda Hrvatskoj smišlja nove trovačke tirade, na sceni je nestrpljivi i za deljenje moralnih poduka uvek spremni jednako lažni levičar i lažni antifašista Dačić.

Sa nadmenom pozom umišljenog pravednika, sa pozicije ministra spoljnih poslova provocira susede na način kakav ne priliči ni kavgadžiji u nekoj provincijskoj krčmi, a kamo li ministru spoljnih polova čak i zapuštene države poput današnje Srbije.

On, koji je kao portparol zločinačkog Miloševićevog režima sramotio Srbiju, bajagi je sad brani od je l’ da „ustaške Hrvatske“. Iz vizure preambicioznog provincijalca frustriranog izgubljenim ratovima kojima je služio svaka Hrvatska je ustaška, svaka moguća jedinstvena građanska BiH je balijska, svako Kosovo mimo beogradske jurisdikcije je šiptarska ujdurma, svaka Crna Gora koja nije poslušni privesak Srbije je izdajnička tvorevina…

Kakvi god da su današnja Hrvatska, BiH, Crna Gora, Makedonija, Kosovo – sa kojima smo u permanentnom političkom sukobu – pripadnici zločinačkog Miloševićevog režima koji je proizvodio ratove, stratišta, masovne otkrivene i još neotkrivene grobnice; koji je punio hladnjače leševima pobijene dece, žena i staraca pa ih gurao u jezera da bi prikrio zločine – poslednji su koji bilo kome mogu držati bilo kakve, ponajmanje moralne lekcije.

Kad to uprkos svemu čine nelustrirani Dačić (Vučić, Vulin i slični), šta je to do sprdačina sa nacionalnim i državnim dostojastvom Srbije i njezinim građanima kojima je stalo do samopoštovanja i dostojastva, do pristojnijog društva i države.

Skaradno je kad beskrupulozni politikanti mračnih biografija poput Dačića zlopotrebljavaju žrtve bilo kojih i bilo čjih logora, onih starijih i onih novijih. O bilo čijim, pa i srpskim žrtvama baštinici Miloševićevog nasleđa mogu govoriti samo posle iskrenog pokajanja zbog onog čemu su u vremenu zla pripadali i šta su podržavali.

Nije zabeleženo da je iko od njih to učinio ili da je na to spreman. Mimo toga sve je licemerje bez trunke moralne verodostojnosti. Osiljeni nelustrirani Dačić o zločinima režima kojem je pripadao reč nije rekao, a kamo li se pokajao. Sramota je da u ime države, u ime svih nas, drugima deli moralne lekcije.

(Autonomija)