Bojan Pajtić ima mnogo razloga da se u ime DS izvini građanima zbog izneverenih nada i propuštenih šansi da Srbija bude bolje mesto za život. I zbog toga što Srbijom danas vladaju stranke i kadrovi iz mračnih devedesetih. Neka se izvini sadašnji, kad to nisu uradili prethodni čelnici DS, koji su za to bili mnogo pozvaniji.

Pajtićev greh i greh vojvođanskih čelnika DS je prevelika potčinjenost beogradskoj stranačkoj centrali i povlađivanje njezinim centralističkim stavovima. I nekritičan odnos prema drugim sistemskim slabostima, koje su DS dovele do kolapsa i gubitka poverenja građana. Kako je svakoj vlasti, pa i aktuelnoj (od zla oca i još gore majke, Šešelja i Miloševića) nužno stvarati alternativu, treba se baviti obnovom političke energije alternativi postojećoj vlasti. Ako je DS alternativa, mora nužno da se suoči sa sistemskim promašajima dok je bila na vlasti. Uz izvinjenje građanima, Pajtić je trebao barem kratko da kaže gde se najviše grešilo. Bez suočavanja sa greškama nema obnove političke moći i uticaja DS.

Gubitak identiteta

DS je ostala bez idejne prepoznatljivosti i jasne političke vizije. Komformistički se svela na vršenje vlasti po svaku cenu. Bez jasnog svetonazora, bez ideologije, stranka je politički obezličena. Navodno leva stranka koja bi da modernizuje Srbiju, u nominalno sekularnom društvu slavi krsnu slavu?! Nije reč samo o anahronizmu stranačke slave. DS je umnogome odgovorna za gubitak sekularnog karaktera društva, za isprepletenost crkve i države. Odgovorna je za rehabilitaciju četništva, njegovog šminkanja i normalizovanja u obrazovnom sistemu. Uz istovremeno potiskivanje vrednosti antifašizma NOB.

Konfuzan ideološki identitet rezultirao je kumulacijom svega i svačega u stranci. Na polju ideja, kohabitaciju sa ideolozima devedesetih, na organizacionom planu – donošenje odluka u užim krugovima, mimo stranačkih struktura i statusnih procedura. Na kadrovskom planu – okupljanje i promociju političkih prelivoda i karijerista. Stranka se smatra socijaldemokratskom, a suštinski je na tragu srpskog političkog mainstreama. Na umivenoj varijanti anahronog svetonazora Dobrice Ćosića, koji kroz različite modalitete zadnjih tridesetak godina prožima skoro čitav politički spektar Srbije. Takva vrednosna matrica bila je i ostala reper uzdizanja i uklanjanja kadrova u DS. Što je imalo suštinski značaj za njezine ideje i političku praksu. I što je dovelo stranku u današnje stanje.

Kadrovske improvizacije i promašaji

Vuk Jeremić je paradigmatičan primer promocije kadrova u vrh DS. Iz Miloševićevog podmlatka, preko noći je uzdignut na nivo političke zvezde u stranci. I do odgovorne funkcije ministra spoljnih poslova. U odnosima prema susedima, prema regionu, osion. Spreman da svima deli lekcije. U kontaktima po svetskim metropolama, pretenciozan do neukusa. Po onom šta zagovara i kako je radio kao ministar, o njega bi se otimali i Milošević i Koštunica. A bio je uzdanica DS.

Slobodana Gavrilovića DS je postavila za direktora „Službenog glasnika“ (SG). Na izgled sporedna funkcija u raspodeli moći. Ali nije. Pod Gavrilovićevim vođstvom SG je brzo postao skoro privatni izdavač svega što napiše Dobrica Ćosić i kompanija. I mesto revitalizacije ideološkog resentimana devedesetih u postmiloševićevskoj Srbiji. To što je sada SG u gorim SNS rukama, ne umanjuje promašaj i odgovornost DS. Puno je primera promocije bizarnih kadrova DS na svim nivoima vlasti. Nije čudo da su takvi kadrovi po gubitku vlasti odmah napuštali stranku. I očas posla prelazili u druge stranke. Neki pokrajinski poslanici sa liste DS, ni manje, ni više, nego u Treću Srbiju. I to govori o kriterijumima po kojima su se bizarne ličnosti našle na listama DS?

Kako je lako uzdizala loše, DS je još lakše uklanjala ličnosti od integriteta. Staljinističko proterivanje Sretena Ugričića sa čela Narodne biblioteke Srbije (NBS) je paradimatičan primer. Nije bitno je li Ugričić bio član DS ili nije. Uzdigao je NBS iz zapuštenog stanja do evropskih standarda za nacionalne biblioteke. Njegovo na pravdi boga uklanjanje sa čela NBS, uz orkestriranu tabloidnu hajku, paradigmatski govori o kakvoj vrednosnoj matrici se radilo u dominirajućoj stranci tada na vlasti, u DS. Ugričić je najuren samo zato što je bio protiv budalaština pravljenih povodom ceremonijalnog okupljanja Tadića i Dodika sa kamarilama u banjalučkoj hali „Borik“, okupljenih povodom valjda krsne slave Republike Srpske. Glupost iz „Borika“ skandalozno je spinovana kao tobože teroristička pretnja tamo okupljenom cvetu srpstva. Da li je DS trebala veća blamaža i kompromitacija među pristojnim svetom, od te gluposti?

Već se i zaboravilo kako je sa mesta ministra finansija preko noći otpuštena Diana Dragutinović. Da bi javne finasije Tadić (ili kakav lobi iza njega) poverio Mirku Cvetkoviću. Premijeru koji se nije mešao u svoj posao (još jedan primer kadrovskog promašaja), koji brojnim nasrtljivcima na državnu kasu nije znao (ili nije smeo?) reći „ne“. Iz populističkih razloga su bez ikakvog pokrića povećavane plate i penzije. Državni budžet je postao Alajbegova slama. Srbija je srljala u dužničku krizu. Konačno, nije li i nedavni slučaj Gorana Ješića potvrda loše političke sudbine onih u DS, koji misle svojom glavom i ne povlađuju izvikanim autoritetima. Doduše, DS nije nikakav izuzetak. Takve su sve ovdašnje političke stranke.

Nedoslednosti, licemerje i zablude

Kohabitacijom sa Miloševićevim kadrovima, kohabitiralo se i sa mračnim ratnim nasleđem. Možda je to i najveći politički, a sasvim sigurno je najveći moralni promašaj DS, koji se ne može pravdati iznuđenim razlozima da je u datom trenutku na vlast mogla doći gora alternativa. Tvrdoglava glorifikacija Republike Srpske i Karadžićevih naslednika u Banjoj Luci niti je donela, niti će doneti išta dobro tamošnjim i ovdašnjim građanima. Srbima, za čije dobro se to tobože radi. Naprotiv. Kao što je bilo samo gubljenje vremena zamajavanje sa: „I EU i Kosovo“. Da spomenemo i neiskren odnos prema susedima, fingirana izvinjenja, posebno BiH. Ne može predsednik DS, Boris Tadić, biti na komemoraciji u Srebrenici, a grliti se i ljubiti sa Dodikom i Kusturicom na zgarištu spaljenih žrtava u Višegradu. Može, ali se Tadićevo licemerje zbog izostanka ograde stranke od takvog ponašanja identifikuje sa celom strankom. Ne može ni „i EU i Putin“, vraćanje dostojanstva Srbiji i servilno guranje u ruke energetskih resursa Putinovoj oligarhiji i njihovim ovdašnjim ispostavama. Što danas nastavlja i aktuelna vlast. Ne može biti demokratske Srbije, ako se ignoriše nerešen problem statusnog položaja Vojvodine.

Ako DS zaista želi da budu ozbiljna alternativa Vučiću i SNS, Pajtić i saradnici o napravljenim promašajima treba ozbiljno da misle. Ako se promašaji budu ponavljali, izvinjenja nemaju smisla.

(Autonomija)