Mučno je više bilo šta smisleno reći o mračnjacima koji kreiraju vladajuću srpsku politiku, bilo u Beogradu, bilo u Banjaluci. Ludilu i kriminalu kao njihovoj poveznici, gotovo se ništa novo nema šta dodati. Govoriti o njihovom kockanju sa sudbinom ne samo srpskog, nego i sa sudbinom drugih ovdašnjih naroda koji su im još – igrom sudbine – na dohvat ruke, znači ponavljati se. A ponavljanje dosadi i bogu i narodu. Pa ipak, na zlo koje se kroz različite forme iz tih „politika“ sad već decenijama kezi celom regionu – iza kojeg su krajem prošlog veka ostali stravični krvavi tragovi – pristojan čovek, koliko god hoće-neće na neki način oguglao na zlo, ne može ostati ravnodušan i ćutati. Taman se i ponavljao, dodijavajući i bogu i narodu.

Velikom zaslugom onih izvan BiH, izvan regiona – onih koji imaju političku, ekonomsku i vojnu moć kojom bi na ovaj ili onaj način političkim palivatrama u BiH (i ne samo njima) mogli stati u kraj – ostrvljeni Dodik se iživljava na državi i narodu u čijem je Predsedništvu. Dok neobuzdani kabadahija iz Laktaša benzinom prkosno natapa zemlju na čijem je čelu igrajući se vatrom, sponzori mu iz Beograd – politički, crkveni i intelektualni – zbog međunarodne javnosti pritvorno ponavljaju da „poštuju BiH ali i RS“, sve namigujući kabadahiji piromanu. Oni sa strane koji imaju moć da spreče iživljavanje piromana – i tako spreče moguću novu tragediju ne samo BiH, nego i regiona – za to vreme infantilno zuje oko piromana i činovnički paradiraju po Sarajevu, Beogradu, Briselu, Vašingtonu…

Piroman iz Laktaša im se neskriveno ruga, teatralno hodočasteći po instrukcije (i zbrinjavanje ličnih interesa) zaštitnicima u Beogradu i Moskvi. Farsa domaćih politikanata i stranih birokrata oko sudbine BiH, oko sudbine tamošnjeg napaćenog naroda, beskrajno traje. Čemu onda da se nada taj narod(i) na svim stranama još nezaraslih rana, iznad svega željan mira i spokojnog života? Da se naivno nada miru i dobru uprkos sve rđavijim znacima oko sebe (neće valjda opet zapucati, narodu nije do rata), kao što se samo nekoliko meseci pre početka krvoprolića ’92.g nadala tamošnja naivna većina? Čemu se nada Srbija sa ovakom licemernom politikom, zagorčavajući život BiH posredstvom baštinika Karadžić-Mladićevske ideologije koji raskalašno stoluju i u Banjaluci i u svesrpskom prestonom Beogradu, sisajući krv vlastitom narodu?

Bude li u BiH – daleko bilo – opet kakvog velikog belaja kojeg piroman iz Laktaša kao da priziva, nema sumnje da će se kola slomiti najviše na tamošnjim Srbima, posebno na onim naivno zavedenim nacionalizmom i „etnički srpskim nacionalnim prostorom“ narodom u paradržavnom provizorijumu RS. Misle li o tome lude političke i svešteničke glave u Banjaluci i Beogradu (Kremlj oko toga apsolutno ne razbija glavu, štono se kaže zabole ga)? Misli li o tome tetošena srpska intelegencija, upozorava li Srbe sa obe strane Drine šta ih čeka budu li i dalje srljali za palivatrama i mračnjacima zagrcnutih srbovanjem a opsednutim moći, kriminalom i pljačkom? Misli li konačno o tome srpski narod, uprkos tome što je decenijama sistematski trovan nacionalističkim lažima i mitomanijom? Neznanje o onom kroz šta se zaista prošlo krajem prošlog veka i kroz šta se i dalje prolazi, nikog ne opravdava i ne oslobađa odgovornosti za vlastitu i nacionalnu sudbinu. Ko zaista hoće da zna što se sa Srbijom i bivšom zajedničkom državom desilo, šta se desilo i događa sa Srbima u susedstvu, ma koliko bio trovan lažima i propagandom može saznati ako iskorači iz nametnutih kleronacionalističkih klišea, ako nije duhovno lenj i moralno impotentan.

Lepo je i dobro što se građani Srbije konačno bude i bune, krajnji je čas, zbog uistinu egzistencijalno važnog ali preusko markiranog problema – ekološke katastrofe. Po sudbinu srpakog naroda i države ipak je ključno pitanje kad će se masovno građani pobuniti protiv ludila nacionalizma koji je u srži politike (vladajuće i opozicione), crkve (SPC), kulture, medija informisanja, sporta… Iz tog nelečenog maligniteta proističu svi drugi problemi ne samu u Srbiji, nego i u regionu. Zbog tog maligniteta raspadaju se i društvo, i država. Rečeno je – nacionalizam je paranoja, kolektivna i individualna. Dodajmo još, nacionalizam je trijumf zla. To je srpski kardinalni problem, koji je na ovaj ili onaj način metastazirao po regionu pretvarajući ga u teškog bolesnika od kojeg svet skoro da diže ruke. Bez njegovog rešavanja nema rešavanja ni iz njega proisteklih velikih problema, koji se dramatično gomilaju preteći nekontrolisanom implozijom. Rešenja tog problema nad problemima nema, dok ga politički, intelektualni, crkveni lideri i institucije Srbije ne stave na vrh top liste neodložnog angažmana. Šta je u tome problem?

Navedite bilo kojeg iole značajnijeg i uticajnijeg političkog, verskog, medijskog i intelektualnog lidera Srbije, koji je nedvosmisleno iskoračio iz ideologije poraza i sramote, iz zla nacionalizma. Nije da u Srbiji razumnih i pravim patritizmom prožetih ljudi nema. Problem je čim se takvi jasno i glasno kritički oglase o kardinalnom srpskom problemu, jer bivaju histerično satanizovani i marginalizovani, kao je l’ da nacionalni otpad. Kleronacionalističke kabadahije i takvi inetelektualni knezovi ovde su na ceni, oni vedre i oblače. I još će, nažalost, dugo tako biti.

(Autonomija, foto: Pixabay)