Posle silnih hvalospeva naftno-gasnom aranžmanu sa Rusijom koji će nas učiniti „energetskim čvorištem“ ovog dela Evrope – kako su trubili Putinovi lobisti – Srbija je zatečena krahom „Južnog toka“. A sta se drugo i moglo očekivati od srljanja srpskih putinoljubaca u loš naftno-gasni sporazum sa ruskim Miloševićem. Na nepromišljenost zaključivanja loših ugovora i štete koje su za Srbiju iz toga nastale upozoravali su retki trezveni glasovi. Ne zbog toga što su sporazumi zaključeni sa Rusijom, nego zbog ponižavajućih uslova na koje su pristali srpski političari. Ali ko se od onih koji su trčali i trče u Kremlj na poklonjenje uopšte osvrtao na trezvenost i odgovornost.
Putinu i njegovim oligarsima se zbog „posla stoleća“ – zbog „Južnog toka“ – skoro budzašta dao NIS, naftna i gasna nalazišta, skladište gasa, a ispade da od famoznog „Južnog toka“ nema ništa. Obnevideli putinoljpci koji su zaključili ugovore prevideli su da je „Južni tok“ više politički nego ekonomski projekat. Nisu se osvrtali na upozorenja da je „Južnim tokom“ Putin nameravao prvenstveno povećati ucenjivački potencijal prema Ukrajini i drugim zemljama naslonjenih na postojeći transukrajinski gasovod. Gas i nafta jesu jaki ekonomski i politički aduti, ali nisu svemoćni. Autokrata iz Kremlja, imperijalnih ambicija, preigrao se. Mimo pravila EU zaključivao je ugovore za „Južni tok“, pri čemu je bratskoj Srbiji nametnuo najnepovoljnije uslove. Tako se to radi prema servilnima. Najpre je po bagatelnoj ceni preuzeo kompletnu naftnu i gasnu infrastrukturu – obećavajući zauzvrat blagodet od „Južnog toka“. Potom joj kroz ugovor o „Južnom toku“ Srbiji nametnuo monopolske uslove kao ni jednoj drugoj zemlji u projektu. Za to ne treba kriviti Putina, nego srpske političare koji su pristali na vazalne uslove višestruko štetne po Srbiju.
EU nije osporila „Južni tok“ i ne treba je kriviti zbog kraha projekta, na šta se sada svode ovdašnje žalopojke putinoljubaca da je „Srbija žrtva sukoba interesa velikih“. Srbija je žrtva vlastite neodgovornosti pri zaključivanju ugovora, jer treba da zna da živi u svetu velikih i moćnih. EU od svojih članica i onih koji nameravaju da to postanu traži da se poštuju usaglašeni principi planiranja i realizacije svih strateških, pa i energetskih projekata. Arogantni Putin i partneri u projektu nisu trebali to da ignorišu. Taj se uslov EU i sada može ispuniti korekcijom zaključenih ugovora, ako je Putinu zaista stalo do „Južnog toka“ zbog komercijalnih razloga. On na to ne pristaje. Uz to, Rusija se sada suočila i sa posledicama zapadnih sankcija koje trpi zbog agresije na Ukrajinu, što drastično pogađa njezinu ionako uskostrukturnu privredu temeljenu na izvozu gasa i nafte. Sve da EU i ne osporava realizaciju „Južnog toka“ pod ugovorenim uslovima, Rusija je sada suočena sa nedostatkom sredstava za takvu investiciju. U iznudici na koju izgleda nije računao, osioni Putin se sada skrušeno okreće Kini, Turskoj, sutra možda i nekom drugom, ne bi li njih ubedio da kupuju ruski gas. I verovatno da finansiraju, ili barem kreditiraju, izgradnju zajedničkih gasovoda. To je cena arogancije autokrate koju će da plaća Rusija. Ali i Srbija.
Šta posle nepromišljenosti sad da radi Srbija? Oko „posla stoleća“ već je napravila velike troškove. Netransparentno, pa možemo samo nagađati kolike. Hoće li zbog neodgovornosti iko odgovarati? Teško. Sve će se svesti na to da smo „žrtve sukoba velikih“.
Iz napravljene štete jedina korist bila bi ako bi se shvatilo koliko je štetno srljati grlom u jagode, koliko je štetno podaničko ponašanje države prema bilo kome, istoku i zapadu, severu i jugu. Prema bilo kojem od famozna „četiri stuba srpske spoljne politike“, što je fantazam infantilne provincijalne pameti. Korist bi bila i ako bi došlo do otrežnjenja od nekritičkog rusofilstva i ako se napravi razlika između realne i obogotvorene, imaginarne Rusije. Ako se u kreiranju unutrašnje i spoljne politike Srbija počne ponašati racionalno, a ne emotivno, vođeno zabludama.
Nema razloga da se sa Rusijom ne pokrene pitanje korekcije zaključenih naftno-gasnih ugovora. Da se koliko-toliko popravi štetna nastala nepovoljnom prodajom NIS-a i postojećih naftno-gasnih resursa. Pa da vidimo koliko velika bratska Rusija poštuje malu Srbiju. To je minimum što treba uraditi. Ali ko će to u Srbiji pokrenuti? Beznadežni idolopoklonici Putina sigurno neće.
(Autonomija)