Hoće li Corona virus globalnu ljudsku zajednicu podsetiti na ono što jeste – na to da su svi ljudi sudbinski vezani jedni za druge, da su bez obzira na vidljive i nevidljive razlike i stepen emancipacije uglavnom podjednako krhki, ranjivi, strašljivi, lakomi, egoistični, u dramatičnim situacijama na sličan način skloni panici i histeriji. I na to da bez solidarnosti neće moći rešavati sve veće izazove koji tek predstoje.

Gens una sumus (jedan smo rod) moto je Međunarodne šahovske federacije (FIDE) poznat ne samo šahistima. U apoteozi šahovskoj igri to je valjda najsažetiji pogled na mnogostruku različitost ljudske zajednice ispod koje se nalazi istost koja nas čini – šahisti kažu – jednim rodom. To znači da je nadmudrivanje figurama na šahovskoj tabli otvoreno za sve ljude bez obzira na pol, rasu, klasu, versku i nacionalnu pripadnost, socijalni status, na mlade i stare, na obrazovane i neobrazovane. Za šahovskom tablom svi smo jednaki. Tako je u bratstvu šahista. A kako stoje stvari sa ljudskom zajednicom u realnom životu?

Tu je ljudska zajednica puno bliža latinskoj izreci Homo homini lupus est (čovek je čoveku vuk) o čemu je govorio i filozof Tomas Hobs objašnjavajući odnose u društvu u kojem vlada neobuzdan ljudski egoizam. Zbog egoizma je svet oduvek bio (i ostao) što u većem, što u manjem košmaru sukoba privilegovanih i potlačenih, rasa i klasa, vera i nacija. Na tragu egoistične ljudske prirode i nesavršenosti u svetu neprekidno traju što veći, što manji ratovi sa mnogobrojnim žrtvama i unesrećenim ljudima. Nisu izostale ni kataklizme svetskih ratova.

Imaju li Corona virus, moto šahista da su svi ljudi jedan rod i latinska izreka da je čovek čoveku vuk, veze? Imaju utoliko što Corona virus pokazuje kako smo u dramatičnim situacijama zaista svi isti (Gens una sumus) jer smo na isti način ranjivi, uplašeni, upaničeni. Egoizam bez empatije i solidarnosti kad se naruši komformizam najvidljiviji su kroz grabež po velemarketima i prodavnicama jednako u najbogatijim i najopskrbljenijim društvima kao i u zemljama trećeg sveta (sindrom Homo homini lupus est).

Corona virus pokazuje cinizam sveta u kojem živimo. Zbog aktuelne pandemije koja je za par meseci zarazila preko 220 hiljada ljudi i usmrtila preko 9,1 hiljada inficiranih (bilans do 19.marta) svet je u panici. Sve staje – avioni, brodovi, vozovi, autobusi, mnoga preduzeća i javne ustanove prekidaju rad, ne rade pozorišta, muzeji, restorani, blokira se socijalni život, ukidaju se sportski događaji i svet spektakla, ljude se tera u izolaciju, izdvajaju se milijarde i milijarde dolara i evra da se zaustavi pošast pandemije koja seje strah ne preskačući ni muško, ni žensko, ni rasu ni klasu, ni veru, ni naciju, ni bogate ni siromašne.

Medicinski eksperti kažu da su rigorozne mere nužne da se obuzda pošast više sile. Ako je tako, s tim se moramo pomiriti, pod uslovom da političari ne zloupotrebljavaju vanredno stanje u političke svrhe, čega, kako vidimo, ima ne samo kod nas. A kod nas izrazito. U radikalnim merama za obuzdavanje pandemije dakako nema ništa cinično. Cinično je što svet ne pokazuje bar deseti deo sadašnje brige i mera da zaustavi ili bar smanji pošasti koje izaziva čovek, politika. Recimo samo u Siriji je tokom još ne završenog rata na brutalan način ubijeno oko 350 hiljada ljudi, uključivši i nevinu decu (skoro 39 puta više žrtava, nego što je do sada umrlih od Corone virusa u celom svetu, što ne znači da ih neće biti mnogo više). O stotinama hiljada osakaćenih Sirijaca trovanih između ostalog i bojnim otrovima, o par miliona prognanih i iskorenjenih da i ne govorimo. Tu su i druga ratišta i stradališta, zaboravljeni Jemen između ostalih.

Kad se epidemijska bolest i mogućnost smrti pak približe, da prostite, stražnjicama komformističkog sveta, onda evo globalne frke, panike i vanrednih stanja.

Pandemija koja nas je zahvatila će proći i posle nje svet verovatno – kako se kaže – neće biti isti. Ne treba gajiti iluzije da će biti bolji, humaniji. I dalje će se živeti između utopije šahista da smo u humanom smislu jedan rod i večnog egoizma koji ljude svodi na to da su – uprkos neverovatnoj naučnoj i tehnološkoj emancipaciji – jedni drugima vuk. Uostalom, zar je u istoriji civilizacije kojoj pripadamo ikada bilo drukčije?

(Autonomija, foto: Pixabay)

Istina je: ima nas! Klikni i podrži slobodno novinarstvo!