Ravnodušno se odnoseći prema bugarskoj blokadi na teškom putu Severne Makedonije ka priključenju u EU – zadrti bugarski nacionalizam osiono traži da pred njim kleknu Severna Makedonija i Makedonci – EU je u stvari Zaeva (i S.Makedoniju?) pustila niz vodu.

Politički pad iskrenog evroentuzijaste je paradigma sadašnje uskogrudosti EU, slika i prilika evidentnih deficita velikih vizija i hrabrih poteza koje su imali njezini očevi.

Ostavljen na cedilu od onih u koje je polagao velike nade – da će mu pomoći da evropeizuje Severnu Makedoniju i integriše je u evroatlanske strukture – agilnog i za žalosne balkanske prilike netipičnog političara Zorana Zaeva i nije čekalo ništa drugo, sem neuspeha i pada. EU mu nije pomogla da otkloni prepreke, koje je pred njegove evrointegracijske planove postavila Bugarska.

Kakva god da je danas, EU nije bez mehanizama da nacionalističku zadrtost svoje članice – itekako oslonjene na unijine izdašne finansijske fondove – ukloni sa puta državi zapadnog Balkana nedvosmisleno zainteresovanoj za pristupanje Uniji. Između ostalog i limitiranjem pristupa nacionalističkog inadžije najslađem mamcu za siromašnije članice Unije, finansijskim fondovima, recimo.

Posle poraza njegovog Socijaldemokratskog saveza (SDSM) na lokalnim izborima, Zaev je podneo ostavku i na mesto premijera i na mesto predsednika stranke. Za stabilne demokratije ništa čudno, kad se na slobodnim izborima – a Zaev ih je za S. Makedoniju obezbedio – ne postigne uspeh, etika odgovornih političara nalaže abdikaciju i prepuštanje partijskog i državnog čelništva drugima. Za zapuštene prilike zapadnog Balkana – u kojima autokratskim liderima na pamet ne pada tako šta (dobro de, nacionalista Koštunica je tako postupio kad je izgubio izbore 2008.g) – Zaevljev gest je pravo čudo. Ovim gestom Zaev je pokazao da se njegov politički angažman i evroatlanski entuzijazam zaista temelji na moralnim principima. Baš zbog toga, slučaj njegovog neuspeha, njegovog političkog pada – privremenog ili konačnog, videćemo – zaslužuje širi osvrt.

Poznate su muke S. Makedonije – od sticanja nezavisnosti do danas – da kao društvo i država izađe na zelene grane. Suočena sa složenim unutrašnjim međuetničkim odnosima, sa nedostatkom ozbiljnijeg demokratskog iskustva, sa ranjivom ekonomijom sa jedne i sa – blago je reći – nedobronamernim susedima sa druge strane, S. Makedonija decenijama tavori u limbu balkanskog beznađa čežnjivo gledajući ka evroatlanskim integracijama kao luci spasa. Dugotrajno tavorenje u beznađu na unutrašnjem planu rezultiralo je degenerisanjem ionako slabašnih demokratskih formi u autokratiju, kleptokratiju, dezavuisanje institucija, nepotizam, kastinsku stratifikaciju i slično, a na identitetskom planu – zbog agresivnog pritiska suseda baš po identiteskom nacionalnom i državnom pitanju – kao reakcija na pritiske suseda razvila se primitivna mitomanija i banalnost namesto bogate kulturološke autentičnosti (čemu svedoče brojne intervencije ne samo u autohtono urbanističko tkivo Skoplja, nego i u pokušaj slične intervencije u kulturu nacionalnog i državnog sećana).

U – činilo se – beskonačnom vrtenju u krugu sapetosti, mladi Zaev pre neku godinu se poduhvatio teškog posla rešavanja unutrašnjih i spoljnih blokada, polazeći od toga da će S. Makedoniju osloboditi zlokobnih unutrašnjih i spoljnih klešta priključujući je evroatlanskim integracijama u punom kapacitetu. Kad avaj, nakon bolnog apsolviranja identitetskih problema sa Grčkom, na putu ka spasonosnoj luci isprečila se nacionalistička Bugarska uz neočekivanu ravnodušnost onih u koje je Zaev bespogovorno verovao, uz ravnodušnost EU. Ravnodušnost EU oko navodno „bilateralnih problema suseda“ (u stvari oko bezočnih ucena Bugarske) de fakto je – teška je reč – izdaja Zaeva.

Neočekivana blokada u pristupu EU nakon hrabrog rešenja problema sa Grčkom – koje nije prijalo mnogim Makedoncima – dovela je do razočarenja mnogih građana S.Makedonije; do slabljenja evroentuzijazma, jačanja apatije i povratka beznađa; do gubitka poverenja u „luku spasa“ i do jačanja unutrašnjih političkih protivnika SDSM-u i Zaevu. Uz sve to, Zaev – njegova administracija na nacionalnom i lokalnom nivou – nije rešio (nije bilo snage?) nasleđene teške probleme iz perioda dugogodišnje vladavine autokrate Gruevskog – korupciju, neefikasno pravosuđe, razorenost institucija, nepotizam i slično – što je rezultiralo porazom na lokalnim izborima i njegovom ostavkama na državne i stranačke funkcije.

Dalju političku sudbinu Zaeva (da li i S. Makedonije?) odredila je u stvari EU koja je izdala Zaeva. Tom izdajom (da li i izdajom Crne Gore?), EU implicite šalje poruku i ostalim nesrećnim državicama zapadnog Balkana – ne uzdajte se previše u nas, uzdajte se u se i u svoje kljuse. Što kuvate, to ćete i kusati. Izdaja Zaeva je snažan vetar u leđa regionalnim nacionalistima, šovinistima, klerikalima, ovdašnjem mraku koji mrzi Evropu i prosvećenost.

Lišenu vizionara i državnika dostojnih svojih osnivača, sve više rastrzanu egoističnom uskogrudošću ključnih aktera, bolest zapadnog Balkana EU izgleda previše ne brine. Računaju da ih infekcija sa te strane – prema kojoj su u stvari već napravili neku vrstu sanitarnog otklona – neće zahvatiti. Da li neće? Hm, hm…

Bilo kako je navedeno ili ne – ili bilo čak i gore od navedenog – za bedu u kojoj živimo u regionu ipak smo krivi sami. Na mesije sa strane ne treba previše računati, ali ne treba biti nezahvalan za pomoć koju nam pružaju. Bez njihove pomoći živeli bismo još gore. A da li mesije imaju problema koji će ko zna kako rezultirati, prosudite sami.

(Autonomija, foto: Beta)