Drama izbeglica na paklenim vrućinama posebno je teška. Može se samo slutiti u kakvom je stanju – po ovim vrućinama – taj očajni svet prispeo u Srbiju posle hiljada kilometara sa decom i bolesnima, sa rancima i kesama. Uprkos svemu, nepokolebljiva je njihova nada za spas od bede i ratnog haosa od kojih beže. Veruju da gore od onog od čega beže, ne može biti. Šta li ih na egzodusu u Obećane zemlje zapadne Evrope čeka, to je već druga stvar. Na improvizovane „prihvatne centre“ – Preševo na ulazu, Kanjiža, Subotica, Palić, na izlazu iz Srbije – stižu hiljade novih nesrećnika. Nema im broja. Sva je prilika da će se reka očajnika radikalno povećavati, da će problem masovnog izbeglištva ka Evropi tek eskalirati. Kako će se siromašna i nesređena Srbija koja je na njihovom putu – kako će se bogatija ali problemima sve bremenitija Evropa koja je njihov cilj – sa ovim suočavati? Žičanim ogradama, zidovima, stražama, vojskom? Ne beži se samo od ratova. Beži se i iz lošijih ka boljim uslovima života. Zbog toga će se u neminovno globalizovanom svetu problem velikih migracija stanovništva iz manje sređenih, ka sređenim zemljama dramatično zaoštravati. Zašto i kako, nije predmet ovog osvrta. Ovde je reč o našim apsurdima, zbog kojih i naš svet beži u Obećane zemlje.
Šta li izbeglice iz Sirije, Iraka, Avganistana, Pakistana, Somalije, Jemena, Bangladeša… misle dok prolazi kroz Srbiju, posebno kroz Vojvodinu? Dokle pogled dopre, plodna zemlja, velike reke, po Vojvodini kanali za navodnjavanje. Kraj puta strnjišta netom požnjevenog žita, nepregledne njive kukuruza, suncokreta, šećerne repe, soje… Voćnjaci i povrtnjaci. Uprkos vrelini, sve je još zeleno. Žetve su, nečeg više, nečeg manje – jedne godine zbog suša, druge zbog poplava – uglavnom bogate. U odnosu na ogoljeni i suvi krajolik odakle izbeglice beže, Srbija je – posebno Vojvodina – reklo bi se Misirski vrt. A kad se izbeglice susretnu sa domaćim stanovništvom – ako se pred njima u teskobi zbog predrasuda ne sklanja – druga slika. Na domaćim ljudima malo je spokoja i vidljivog osećanja zadovoljnog života. Po selima i gradovima su znaci siromaštva i zapuštenosti. Izbeglice se čude da je pored takvih prirodnih blagodeti – o kojima oni u svojim zemljama doskorašnjeg života mogu samo sanjati – to moguće? Čude se što se i iz Misirskog vrta beži tamo gde i oni smeraju posle hiljada kilometara patnje. Kako to, zašto, nije im lako objasniti. Nije to lako objasniti – što je još tragičnije – ni ovdašnjem stanovništvu, iako je objašnjenje jednostavno.
Iz Srbije, iz Vojvodine, iz „regiona“, beži se zbog ljudskih gluposti uzdignutih do vladajućih načela. Zbog njih se i ovde, u „regionu“, do skoro ratovalo i razaralo. Ljudske gluposti – manipulacije nacionalnim i verskim osećanjima, ratovi, kriminal, pljačke, odsustvo pravde i sigurnosti – razorili su i upropastili nekad solidnu zemlju, kao što se sada razaraju zemlje iz koje beže stotine hiljada izbeglica. Naša stara zemlja imala je mana, ali od nje nije trebalo praviti gore provizorijume. Ljudske gluposti su dubinski zatrovale ljude, pa se od ratova još nismo oporavili. Još nam ne daju da izlečimo duše. Protagonisti ratova i njihovi nastavljači i dalje starim otrovima truju nove generacije, držeći ih spremne za nove gadosti i razaranja. Posebno mračnu ulogu u tome imaju mediji. Kad bi izbeglice sa Bliskog i Srednjeg Istoka, iz Afrike i Azije, znali srpski jezik (sve „regionalne“ jezike), iz medija bi vrlo brzo zaključili zašto se beži i iz Misirskog vrta.
(Autonomija)