Notorna je činjenica da radikalština, šešeljovština, nema mašte. Od organizovanja od službi bezbednosti – u zlim Miloševićevim vremenima kao zločinčevo desno šovinističko strašilo (levo je bio mafijaški JUL) – do danas, njezina inventivnost se svodi na prostakluk, bahatost, širenje straha, batinaško nasilje što vlastitih aktivista, što angažovanjem plaćenih huligana, kriminalaca i socijalno pogubljenih marginalaca. Od kako se 2012.g vratila na vlast željna osvete nad onima koji su je Petog oktobra 2000. srušili sa vlasti – pored privatizovanja svih institucija društva – policiju, žandarmeriju, civilne i vojne službe bezbednosti potpuno je stavila u funkciju zaštite svojih pljačkaško-kriminalnih interesa. Isto se dogodilo i sa medijima informisanja, koje je – čast malobrojnim izuzecima koji su sačuvali profesionalnost – pretvorila u propagandno trovačke jazbine usmerene na satanizaciju časnih ljudi, pogromaške hajke na nepoćudne pojedince i aktivističke protivrežimske građanske grupe. Primarni cilj režimskih trovača- po nalozima gazda – ipak je bila opozicija. Nju je nastojala na sve načine satanizovati i omrznuti kod sluđenih masa, kako na izborima ne bi imala bilo kakvih šansi da ugrozi radikalštinu. U tome su radikalština i njezini trovači bili uspešni. O farsičnosti izbora koje je organizovala radikalština izlišno je govoriti. Tako je u Srbiji ’funkcionisao’ politički i javni život od 2012. godine – odnosno od povratka na vlast bajagi modifikovane zločinačke politike i njezinih aktera iz devetesetih (na sreću nisu imali uslove za ratove) – do pogibije zlosrećnih građana pod nadsteršnicom novosadske železničke stanice, de fakto zločina kao posledice razobručenog kriminala i korupcije.

Taj zločin je kao trusni udar prodrmao – činilo se – beznadežno anasteziranu javnost Srbije. Najpre novosadsku – zaslugom (nemoralno je ignorisati) i pre ovog tragičnog događaja potvrđeno hrabrih aktivističkih grupa STAV i SVIĆE, te višegodišnjih novosadskih antirežimskih aktivista – a potom i čitavu akademsku zajednicu Srbije, koje su masovno počeli podržavati građani. Posle tragedije na novosadskoj železničkoj stanici Srbija predvođena pobunjenim studentima bukvalno vri. Čime će to vrenje rezultirati, tek ćemo videti.

Masovna pobuna trese Srbiju. Razara sistem laži, podvala i pljačkaške prakse radikalštine koja se panično boji koliko gubitka vlasti i enormno prekonoć stečenog kapitala, toliko i mogućeg sudskog polaganja računa za sva dvanaestogodišnja nedela i pljačke, za kreiranje javašluka kao Eldorada za neobuzdanu korupciju i kriminal. Uplašena radikalština očigledno gubi tle pod nogama, pa najavljuje dodatno nasilje nad pobunjenom Srbijom. Ne zna kako da se suprotstavi studentskoj inventivnosti, istrajnosti i šarmu pobune koji pleni mase i tamo gde se tome malo ko nadao.

Inovativne forme studentske pobune izluđuju i osiljenog mesiju i njegovu nomeklaturu jer klasičnim radikalskim metodama nasilja i šikane studentima ne mogu da im doskoče. A sve su pokušali – zastrašivanje, satanizacija, prebijanja i nasrtanje automobilima na studente i građane dok odaju poštu pobijenim građanima na novosadskoj železničkoj stanici, pretnje prosvetnim radnicima i profesorima univerziteta, dekanima, rektorima koji su stali iza studenata, drastično smanjenje ili čak neisplaćivanje plata… Ništa radikalštini ne polazi za rukom, gubi kontrolu nad masama kod kojih strah od represije kopni. Nije pomogla čak ni zločinačka upotreba soničnog oružja na mirnom protestu građana dok su ćutanjem odavali poštu novosadskim koruptivno pobijenim građanima. Da bi se prikrila zločinačka upotreba zakonom zabranjenog oružja, radikalština pribegava šibicarskom triku – zove Putinove službe protiv famoznih ’obojenih revolucija’, e da bi one potvrdile da nema govora da je takvo oružje korišćeno. Reč je – potvrdili su Putinovi borci protiv tamošnjih građanskih pobuna – o manipulaciji vođa ’obojene revolicije’ koja je l’da hoće da ruši Srbiju po nalogu zapadnih centara moći. Drugim rečima, Vučić bi uz pomoći službi zločinca Putina od građana – žrtvi korišćenja zabranjenog oružja – da pravi idiote, majmune. Neće moći, jajarluk više ne prolazi lako. Ako je i od radikalštine i Putinovih službi, mnogo je.

Na red studentskih blokada došli su farsični javni medijski servisi u Beogradu (RTS) i Novom Sadu (RTV). I ranije se pred njih upozoravajuće izlazilo i protestvovalo, ali okoštala režimska propagandna mašinerija na to nije hajala.

Novosadski studenti ponovo su izašli da blokiraju Banovinu, sedište pokrajinske vlasti, kako bi – na najavljenoj sednici pokrajinskog parlamenta – izrazili protest zbog ignorantskog odnosa vladajuće pokrajinske radikalštine prema studentskoj pobuni i još gore, prema zločinu na novosadskoj železničkoj stanici. Pokrajinsku radikalštinu kao da se to apsolutno ne tiče.

Nemajući adekvatan odgovor na energiju i maštu studenata, pored standardnog angažovanja masovnih interventnih i žandarmerijskih snaga, branioci pokrajinskog režima su se dosetili – klasično radikalski – da pred zgradu Banovine gde se održavaju ionako retka farsična zasedanja pokrajinskog parlamenta postave standardne metalne ograde. Ali to im nije bilo dovoljno, pa su postavljene ograde premazali debelim slojem industrijske masti, ne bi li tako studente odbili od ograda i pritiska da uđu u dvorište Banovine. Ali su se preigrali, odnosno potcenili su studentsku inventivnost. Mladost se maknula od industrijske masti i oko zgrade došla pod prozore skupštinske sale da bukom, pištaljkama, vuvuzelama i glasnim skandiranjem ’ostavke pa robija’ i ’ko ne skače taj je ćaci’ podseti uplašenu radikaštinu da su tu, da su njihove namere ozbiljne.

Industrijska mast protiv inventivnosti i šarma mladosti, protiv doboša, pištaljki, vuvuzelea, ’ko ne skače taj je ćaci’ i ’ostavke pa robija’ – ne prolazi.

(Autonomija)