U reklo bi se „višim sferama“ onog što se samonaziva srpskom nacionalno odgovornom inteligencijom, gde su stvorene glavne nacionalističke ideologeme i projekti, sklepane su i klepaju se prokazivačke kovanice autošovinizam, samoporicanje, anacionalnost, evrofanatizam, drugosrbijanština i slične.

Za razliku od hajkačkih namenjenih masovnoj tabloidno-uličarskoj upotrebi tipa izdajnik, nacionalni otpadnik, strani plaćenik, soroševac… lako razumljivih i nepismenima, prve navedene su namenjene za prokazivanje građana Srbije – pre svega kritički mislećeih Srba kojima se ne može udarati na nacionalne korene ali može na nacionalnu (nacionalističku) nelojalnost – kako bi se osujetio njihov uticaj na javnost šireći kritičan odnos prema nacionalizmu, klerikalizmu, ratnoj politici, zločinima i zločincima, pljački i kriminalu, prema nacionalističkoj zatrovanosti koja nas je i dovela do čemera u kojem smo.

Po formi banalan, po suštini maligan, po praksi bremenit zlom i rasapom, nacionalizam gradi osobeno jezičko polje unutar kojeg vulgarno markira crno-bele vrednosne opozite poput dobro-zlo, zdravo–bolesno, vitalno–truležno, poželjno-nepoželjno i manipulativno najpotentnije patriotsko-izdajničko. Pomućena nacionalistička pamet tim markacijama sebe, svoju zajednicu i svet oko sebe izvrće na glavu, preferirajući bolesno kao zdravo, truležno kao vitalno, zlo kao dobro, nepoželjno kao poželjno, nacionalističko i šovinističko kao patriotsko, dajući izopačenostima formu vrlina, dičeći se njima kao božijim darom rodu kojem pripadaju. To su metastaze paranoje koja od vrha do dna razara društvo.

Zajednice koje obole od nacionalizma, od kolektivnih frustracija i samozavaravanja, neminovno srljaju u propast. Nacionalizam je zapravo znak teže bolesti društva, njegove nemoći da rešava realne životne probleme pa linijom manjeg otpora – greh dominantnih elita, one na to upućuju – uzroke svoje nemoći ne traži u sebi, nego ih projektuje u druge.

Nacionalistička pamet ne shvata da se problemi time samo umnožavaju, a patologija koju nacionalizam zakonito proizvodi društvo srozava u spiralu propasti. Izlaz iz te agonije je težak, u radikalnim formama nacionalističkog samotrovanja bez ozbiljne pomoći sa strane čini se i nemoguć.

Pored opštih kleronacionalizam poprima i lokalna, takoreći folklorna obeležja. Kako to izgleda u slučaju Srbije u sferi jezika, u sferi klevetanja i denuncijacija nepodobnih ljudi zbog njihove kritike bolesti kleronacionalizma i njegovih patoloških posledica?

Za sve vreme pripreme i tokom razaranja SFRJ i sunovrata Srbije, ovde je među Srbima (dakako i među građanima drugih nacionalnosti koji žive s nama) bilo dostojanstvenih i hrabrih ljudi koji su upozoravali, apelovali, pokušavali da se suprotstave srljanju Srbije u propast i sramotu. Bili su i do danas ostali prokazivani, klevetani, marginalizovani od strane takozvanih nacionalno odgovornih radenika, intelektualaca, kao i fizički i egzistencijalno ugrožavani od nahuškanih kleronacionalističkih jurišnika. Oni koji su osuđivali Miloševićevo izazivanje rata u Hrvatskoj nazivani su Tuđmanovim Srbima, koji su osuđivali njegovo izazivanje rata u BiH Alijinim Srbima, koji su osuđivali izazivanje ratnog rešavanja kosovskog problema nazivani su šiptarskim lobistima. Uz to i izdajnicima, stranim plaćenicima, stranim agentima, soroševcima, antisrbima…

Klevetnički termini autošovinisti, samoporicatelji, anacionalisti evrofanatici, drugosrbijanci iz novijih su vremena (tom arsenalu podmuklosti namenjenih za proskribovanje razuma i čestitih ljudi, treba pridodati i, u istoj kuhinji sklepan, termin „milogorci“ namenjen onima koji se u Crnoj Gori nacionalno izjašnjavaju kao Crnogorci, koji zagovaraju suverenost te države). Sklepani su ne u kafanama, na ulicama ili stadionima, nego u salonima takozvane elite čiji se autori hvale svojim sklepotinama. Šta reći na to, sem toliko da su očevi tih klevetničkih sklepotina notorni šovinisti. Širitelje nacinalističke mržnje iz visokih nacionalnih salona, hajkače na razborite ljude, Mirko Kovač je nazivao huljama u intelektualnim odorama.

(Autonomija, foto: Pixabay)