Sve je uglavnom rečeno i napisano o reprizi mitingaškog ludila iz 1988.godine. Poznata je i hronologija.

Najpre pučističko otimanje gradske vlasti u Novom Sadu (i drugim gradovima Vojvodine gde god je to bilo moguće) uz pomoć verolomnog SPO i opskurnih odborničkih grupa; potom hajkačka dreka iz SNS, SPS i prateće političko-tajkunske-udbaške menažerije protiv pokrajinske vlasti i njezinih kadrova; aktiviranje toj pogromaško-tabloidnoj menažeriji dobro znanog jezika kleveta, prostakluka i insinuacija bez ikakvih ograda; atak na pokrajinske ekonomske i informativne resurse (Novosadski sajam, nezakonito imenovanje čelnika pokrajinskog Fonda za zdravstvenu zaštitu, klevetanje uređivačke politike RTV, uređivački puč u „Dnevniku“…); aktiviranje fantomskih omladinskih, studentskih i sindikalnih organizacija; nalaženje i mitingaška promocija podobnih pojedinaca iz reda nacionalnih manjina (traženje novog Mihalja Kertesa, ovog puta jednog Slovaka); mobilisanje partijske SNS i SPS infrastrukture na terenu i čekanje pogodnog povoda za mitingaško-pučistički nastup sa drekom i vriskom. Predlog benigne deklaracije o zaštiti na ustavu i zakonu propisanih interesa Vojvodine, koji se stalno ignorišu, samo je čekani povod za ulicu i „događanje naroda“.

Na prošlonedeljnom huškačkom mitingu u Novom Sadu ništa novo. Sve smo to već videli i preživeli. Dakako, sa strašnim posledicama. Videli smo 1988. šta znači ideja da se ulicom ruše zakonske procedure i legalitet institucija. Videli smo kako se skrivaju prave namere mitinga, kako se zamenjuju teze, kako se pravi histerija oko izmišljenih problema. Videli smo kako se organizatori mitinga skrivaju iza fantomskih sindikalnih, studentskih i omladinskih organizacija. Videli smo masovno dovođenje u Novi Sad mitingaških sankilota sa strane. Slušali smo sličnu politikantsku demagoško-pogromašku retoriku sa bine. Gledali smo već mitingaški nacionalistički kič i preteću ikonografiju. Već smo bili svedoci mizerije medijskog praćenja pučističkih skupova i srozavanja novinarstava na slugeranjstvo i udvorništvo, na moralnu i profesionalnu bedu. Bili smo svedoci razaranja građanskog reda i pristojnosti. U posledicama razaranja društva danas živimo. Znamo kako.

Svojevremeno je mitingaško-pučističko rušenje institucija sistema i države Milošević defnisao kao „volju naroda koja mora biti realizovana institucionalno ili van institucionalno, svejedno“. Znamo kako je završilo „institucionalno ili vaninstitucionalno ispunjavanje narodne volje“. Razaranjem države, ratovima i zločinima.

Izložena linču kao 1988, pokrajinska vlast, prvenstveno Demokratska stranka, svakako nije bez greha što smo aprila 2013. doživeli mitingaško rušenje zakona i institucija viđenih oktobra 1988. godine. Ali taj greh svakako nema veze sa deklaracijom nego sa „minulim radom“. Istine radi, treba reći da je pokrajinska organizacija DS za to manje kriva nego njezina beogradska centrala. Krivica pokrajinske organizacije DS je u tome što je suviše revnosno pristajala uz nikakvu politiku svoje beogradske centrale prema Vojvodini. Ta se nemušta, takoreći nikakva politika centrale DS prema Vojvodini, nastavlja i dalje. Ne može se DS pravdati tezom da se u nacionalizmu indoktriniranoj Srbiji nije moglo učiniti više na obnovi i odbrani integriteta i identiteta Vojvodine, kao nespornog dela Srbije. Na aktuelno pučističko nasilje republičke prema pokrajinskoj vlasti, centrala DS u Beogradu ostaje skoro nema. Pokrajinski vrh DS i njezini kadrovi, prepušteni su sami sebi. Jedino na koga mogu računati je savest i politička odgovornost, politička zrelost građana Vojvodine. Videćemo da li je ima ili nema, videćemo kolika je.

Građani Vojvodine su, više nego atrofirale političke partije, na velikom ispitu odbrane dostojanstva i samopoštovanja. Na ispitu odbrane normalnog života. Neće valjda pasti na tom ispitu, kao tragičnog oktobra 1988. Bez obzira na zamerke linču izloženoj pokrajinskoj vlasti, građani Vojvodine moraju stati u njezinu odbranu. Ne zbog njezine bezgrešnosti, nego zbog odbrane principa legaliteta i građanskog reda. Zbog odbrane legitimnih demokratskih procedura. Ulično politikantsko nasilje sasvim sigurno vodi u haos i nesreće. Videli smo, to, doživeli. Naime, oni koji su preživeli.

(Autonomija)