Za teške bolesti, poput one u kojoj je Srbija od nacionalističke (kontra)revolucije do danas – tome je skoro četiri decenije – lekovi su gorki, ali jedino efikasni. Nije ih lako gutati, ali ako se ignorišu i od njih beži, ozdravljenja nema. Onda trulež – bilo pojedinca, društva i države – uzima maha sa perspektivom potpunog kraha.

Početak je još jedne u višedecenijskom nizu protraćenih novih godina u Srbiji, u kojem se izražavaju želje i nade za boljim životom. U duboko podeljenom većinski ojađenom društvu, prosvećeni i osvešćeni deo građana pored želja i nada za spokojnijim ličnim i porodičnim životom, žarko želi smenu banditskog režima kao uslovu povratka u pristojnost i normalanost. Drugi deo društva – vladajući režim, bahata kasta režimskih profitera koja se nakrala i napljačkala na račun poreskih obveznika, kao i širok sloj korumpiranih podanika i propagandom zaluđenih Vučićevih pristalica – želi da se ništa ne menja. Oni koji su na vlasti i od vlasti korumpirani – takvih nije malo u svim segmentima obolelog društva – zbog ličnih interesa (bez obzira što društvo i država radikalno propadaju) žele da sve ostane po starom i da i u nastupajućoj godini samoproglašeni ’spasitelj’ Srbije ostane na svom je l’da spasiteljskom mestu. Jer ako on padne sa vlasti – njegova propagandna mašinerija ispira mozak strašljivim podanicima – Srbija će nestati. Pozobaće je unutrašnji i spoljni dušmani k’o šaku zobi, uverava ’spasitelj’ lakoverne podanike izvrgnute teroru danonoćne propagande. Dušmana koji zaista uništavaju Srbiju i srozavaju srpstvo na najniže grane, dakako ima. Ama nisu susedni narodi i države, ni izmišljeni mrzitelji Srba i pravoslavlja sa Zapada. Oni su tu među nama. Stoluju u Beogradu, u vrhovima političke i crkvene vlasti, sve kuneći se u srpstvo i rodoljublje dok parazitirajući istoveremeno sramote i uništavaju sve čega se dotaknu. Nacionalisti, šovinisti, homofobi i mrzitelji prosvećenosti – identitet onih najgorih među nama ogrezli u kriminalu – stoluju u Beogradu i kroje sudbinu Srbije s neskrivenom ambicijom da je kroje i susednim narodima i njihovim državama. Oni Srbiju tretiraju kao ’šaku zobi’ i zoblju li, zoblju, podbuli od grabeži i osionosti. Ne brinu šta ostaje iza njih i njihovog lažnog državnog i nacionalnog srbobraniteljstva. A ostaju porazi, moralno rasulo, većinska beda i beznađe iz kojeg se beži u sve neveseliji i nenormalniji svet.

Šta su gorki lekovi za teško obolelu Srbiju?

Najpre raščišćavanje i radikalno distanciranje od zločinačke politike iz devedesetih čiji je rodonačelnik bio Milošević, a kreatori svetovne i crkvene nacionalističke elite nesposobne da razumeju i rešavaju izazove koje je ne samo pred Srbiju (i dakako Jugoslaviju) nametalo burno vreme kraja hladnog rata. Sa zločinačkim bagažem pod tepihom, sve misleći da ako se ne čačka – ili ako ga se spominje da ga se relativizuje i šminka pod izgovorom da su svi podjednako krivi za slom Jugoslavije i zločine – može se graditi normalna, uistinu demokratska Srbija. To nije moguće. Zlo iz minulih ratnih ludosti skriveno pod tepihom bazdi i truje sadašnjost. Kako? Tako što se nacionalistička ideologija i bezumlje na ovaj ili onaj način implementirana u sadašnje politike kako vlasti, tako i najvećeg dela opozicije. Desnica i klerikalizam u Srbiji – navodna opozicija Vučićevom režimu – notornog radikala i ratnog huškača naziva izdajnikom jer, po njima, izdaje nacionalne interese i ne štiti ratne ciljeve Miloševićeve politike koju je Vučić radikalno podržavao. Prodemokratska opozicija pak proskribuje Miloševića, ali suštinski ne problematizuje ozbiljno ratne zločine Miloševićeve politike, jer su bajagi u ’građanskom ratu’ svi vršili zločine. Oni problematizuju Miloševićevo autokratsko svevlašće u Srbiji. Samo uistinu kritička liberalno leva politička opcija može Srbiju izvesti na zelene grane – i nužno je potreban gorak lek – ali je daleko od toga da je Srbija većinski podržava.

Odnos prema Kosovu i kod vlasti i kod ubedljive većine opozicije, takođe je na tragu Miloševićeve po Srbiju i realne srpske iterese gubitničke politike. Za Srbiju Kosovo je u državotvornom smislu izgubljeno ne intervencijom NATO pakta 1999.g – kako tvrde nacionalisti svih fela – nego davno pre. Početno nepromišljenim Miloševićevim distanciranjem od projugoslovenskih albanskih kadrova posle studentskih demonstracija1981.godine, nasilnim ukidanjem autonomije 1989. i de fakto potonjim aparthejdom prema Albancima. To je izazvalo otpor i 1998. oružanu pobunu Albanaca. Nakon grube reakcije Miloševićeve politike (policija, vojska i instrumentalizovano sudstvo) intervencija NATO je bila tačka nad i u sticanju nezavisnosti Kosova. Da je Kosovo i dalje neotuđivi deo Srbije – i za vlast, i za opoziciju, i za crkvu – tlapnja je za sticanje političkih poena koje Srbiju drže u zaleđenom stanju. Nakon svega šta se nerazumnom politikom Beograda događalo krajem osamdesetih i tokom devedesetih, bezmalo dva miliona kosovskih Albanaca mirnim – a ni ratnim putem – više nije moguće vratiti u državni okvir Srbije. Gorak ali efikasan lek za ozdravljenje Srbije i obnovu normalnog života njezinih građana je pošteno suočavanje sa realnosti da je Kosovo sada nezavisna država. Što se pre realnost shvati i prevaziđu politikanske himere da je Kosovo i dalje deo Srbije, pre će Srbiji biti skinute te de fakto bukagije sa nogu na kojima lažni patrioti grade karijere, zgrću kapitale i parazitske statuse. Sa nezavisnim Kosovom treba uspostaviti što bolje odnose, jer je to u realnom interesu tamo preostalog srpskog stanovništva i Albanaca koji žive u Srbiji. Time se na Kosovu najbolje može štititi srpska kulturna i crkvena baština. Sve drugo je nacionalističko mlaćenje prazne slame i sluđivanje naroda na uštrb interesa Srbije i srpstva.

Još je jedan ključni gorki lek neophodan Srbiji i srpstvu. To je odnos prema Srbima u BiH, odnosno prema entitetu Republika Srpska (RS). Od nacionalista (Dobrica Ćosić) izvikana kao jedina srpska pobeda tokom zločinačkog razbijanja SFRJ, RS je još jedna bukagija na nogama i Srbije, i Srba u BiH, i države BiH. Fatalna je greška Srba u BiH što su krajem osamdesetih pa nadalje – kao i Srbi u Hrvatskoj – naseli na nacionalističku politiku Beograda, pa su iz ZAVNOBiH-ovske BiH pohrlili grlom u jagode za račun sumanitih ciljeva kreiranih u nacionalističkim salonima Beograda. U strašnom ratu devedesetih sumanuto su destruirali do tada poštovan slobodarski i moralni ugled stečen u Drugom svetskom ratu. Nepromišljeno se žrtvujući za neostvariv cilj – pod firmom borbe za ostanak u Jugoslaviji (Miloševićevoj), a zapravo za stvaranje velike Srbije (što bi se danas među nacionalistima reklo integralnog srpskog sveta) – naneli su sebi nemerljivu istorijsku kompromitaciju i štetu. Dejtonskim sporazumom iskamčilo se nekako verifikacija nedonoščeta RS kao entiteta nedeljive BiH – stvorene zločinima i genocidom, koja će se pokazati kao veliki zatvor za sopstveni narod stvoren preskupom cenom. Od nastanka do danas tamo vladaju notorni nacionalisti, šovinisti i s njima slizani klerikali, ogrezli u parazitiranju i pljački naroda koji živi u bedi. Izopačeno srbovanje – koje na vulgaran način kompromituje identitetsku nacionalnu istoriju – način je sluđivanja masa i maska za ogromne pljačke vladajućih kasta. Nažalost, ni tamošnja opozicija ne nudi razumna rešenja izlaska iz haosa i bede. Manipulisani narod nema svest da im je krvavih devedesetih podvaljena strašna lagarija da su konačno ’svoji na svom, da imaju punu nacionalnu i versku slobodu, da slobodno mogu govoriti da su Srbi’ i da – voljom katastrofalnih bajagi elita iz Banjaluke na daljinskom upravljaču takvih iz Beograda – odbijaju bilo kakvo vraćanje u spasonosno modernizovano ZAVNOBiH rešenje, u kojem su do suludih ratova devedesetih živeli kao ponosni ljudi. Sad su u nacionalistočko-klerikalnom getu za koji su suludo ginuli, iz kojih mladost masovno beži u svet. I za Srbe BiH, i za Srbiju – koja se o iluziji paradržave RS brine kao skrbnik koji ju je stvorio – gorak ali efikasan lek je vraćanje Srba BiH u ZAVNOBiH rešenje ma koliko to nakon svega šta se dogodilo devedesetih bilo psihološki i politički teško. Koja politička opcija u Srbiji i RS se zalaže za taj lek?

Navedenim ključnim gorkim lekovima za ozdravljenje Srbije i srpstva, treba dodati takođe gorke druge lekove koji ozdravljenje mogu učiniti bržim i celovitijim. To su iskreno pomirenje i uspostavljanje najprisnijih odnosa sa susedima, sa onima sa kojima se devedesetih ratovalo; na unutrašnjem planu vratiti sekularnost u društvu, odnosno odvojiti državu od crkve (SPC) koja se – ako sebi misli dobro – mora vratiti evangelizaciji i umesto stvaranja novog idola umesto Boga (obogotvorenja nacije, svetosavlja) vratiti se jevanđeljima. Gorak lek je okrenuti se realnim a ne izvikanim interesima u međunarodnoj zajednici (otklon od bilo kojeg sumanutog nacio i državofilstva – imaginarna Rusija, Putin) ili jednako sumanitih nacio i državofobija (susedi sa kojima se devedesetih ratovalo i Zapad u celini). Srbija na razuman način treba da brine o svojim realnim interesima, a ne da luta i udara glavom o zid vodeći se mitomanijama ili fobijama.

Na početku neizvesne 2026. ko je u Srbiji spreman za vapijuće potrebne gorke lekove? Radikalska vlast? Opozicija? Crkva? Svetovne elite i mediji? Pobunjeni studenti? Koliki procenat građana?

Želje i nade za spokojnijim životom u novoj godini su normalne, ali je pitanje koliko smo daleko od bar delimičnog ispunjenja tih želja i nada. Uprkos svemu za to se treba boriti. Alternativa borbi je destruktivna apatičnost i očajanje.

(Autonomija/foto: Vojin Ivkov)