Za srpske nacionaliste, koji sad već decenijama proizvode regionalni haos, gomilaju srpske poraze i sramotu – za Vučića i vladajuću mu kamarilu sada pre svih – Srbi sa Kosova Nenad Rašić i Rada Trajković su najgora srpska ološ sa dna kace. Prihvatili su poziv Aljbina Kurtija da budu deo kosovske Vlade umesto kadrova Vučićeve ‘Srpske liste’, koji su se – po nalogu Beograda – politikantski povukli iz institucija Kosova zbog registarskih tablica vozila, koje je Vlada Kosova nakon više odlaganja htela da uvede u tamošnji pravni poredak. I gle čuda – našli se tamo neki Srbi koji odbijaju diktate iz Beograda, koji ne prihvataju da im se daljinskim upravljačem određuje šta tamo gde žive smeju a šta ne smeju da čine, iako se radi o njihovim životima, o životima preostalih tamošnjih unesrećenih Srba.

Beskrajna sujeta silnika iz Beograda, koja ne trpi apsolutno ništa izvan svoje kontrole, reagovala je prostački, šešeljevski, na način koji ne priliči iole ozbiljnom političaru, a kamoli predsedniku države, pa i Srbije ovakve kakva je danas pod radikalskom (SNS) kontrolom. Kurtijev poziv kosovskim Srbima izvan Vučićeve kontrole da popune upražnjena mesta u tamošnjoj Vladi – namenjena predstavnicima Srba – Vučić je gromopucatelno ocenio kao “bedni antisrpski odnos” i nameru “progona i nestanka Srba sa KiM”. “Ono što je uradio teroristički ološ Aljbin Kurti, trebalo je da dobije zasluženu osudu EU, ali je nije dobio… Izabrali su najgori srpski ološ, sa dna kace, Rašića i Radu Trajković, ne postoje gori, koji ničije poverenje u Srbiji nemaju, ali imaju poverenje Aljbina Kurtija i zapadnih agentura. Misle da će time da nas uplaše. Nema problema”, pa – po običaju – u prvi plan silnik ističe svoju, je li, žrtvu za Srbiju i Srbe: “Možete da uništite predsednika Srbije, da organizujete proteste u Srbiji, da me ubijete. Ali za mene su Kosovo i Metohija najveća srpska svetinja, za mene je Srbija svetinja. Bolje da me nema, nego da vam je predam u ruke, i neću vam je predati u ruke…”, soli pamet pre svega srpskoj svetini koja pred njim metaniše i usput – implicite Evropi deli “učtive”, kako i dolikuje Šešeljevom đaku, moralne lekcije da “mogu da baljezgaju o tome da je Srbija kriva”.

„Pošteni Albanac, patriota“ s kakvim bi Srbi mogli biti u bratskim odnosima

Vidimo kako reaguju srpski nacionalisti – ne samo najbolji Šešeljev đak – kad neko izvan Srbije angažuje nekog od lokalnih Srba ko nije po volji nacionalističkog Beograda, koji bi da kroji sudbinu svih Srba gde god da žive, pa kako im bude, Srbi su. Satanizuju se i Srbi koji private takve pozive (Tuđmanovi Srbi, Alijini Srbi, Kurtijevi Srbi…), i oni koji su ih angažovali za saradnike na javnim poslovima. Na stranu sad šta će uraditi i kako će se ponašati Rašić i recimo Trajkovićeva, nekad istaknuta članica u Šešeljevom radikalskom jatu, u kojem je bio (i iz kojeg mentalno nikad nije niti može izaći) i Vučić.
A kakav je odnos prema pripadnicima drugih naroda, koji bez ikakvog legitimiteta u svojim lokalnim nacionalnim zajednicama u Srbiji, pristanu da služe nacionalističkim vlastima u Beogradu?

Evo recimo čuvenog slučaja Sejde Bajramovića, zastavnika I klase – da ne bude zabune, čast svačijem zvanju i profesiji – kojeg je Slobodan Milošević ko zna kako i gde pronašao, da u vreme kad je posle političkog počeo i vojno da razara SFRJ (1991.g) mimo ikakvih zakonskih procedura i volje većine građana Kosova ustoličio da predstavlja Kosovo u ondašnjem osmočlanom Predsedništvu SFRJ. Uz Albanca(?) S.Bajramovića koji je kao predstavljao Kosovo, bezličnog Miloševićevog klimoglava Jugoslava Kostića koji je posle “jogurt revolucije” kao predstavljao Vojvodinu, notornog “ako treba ješćemo korenje” Branka Kostića koji je kao predstavljao Crnu Goru, te desne Miloševićeve ruke Borisava Jović koji je predstavljao Srbiju, Milošević je blokirao Predsedništvo SFRJ kao kolektivnog vrhovnog komandanta oružanih snaga, što mu je i formalno omogućilo da otpočne krvavi pir razaranja dotadašnje države koristeći već uveliko srbizovanu JNA.

Elem zlosrećni Sejdo Bajramović, učesnik NOB, profesionalno naučen da sluša naređenja i da ih ne komentariše – ni kriv ni dužan našao se voljom i cinizmom Miloševića tamo gde mu objektivno nije bilo mesto – u grotesktnom Predsedništvu države koja se raspada. Da ko bajagi predstavnik Kosova, ko bajagi predstavnik kosovskih Albanaca, posluži kao krpa za jednokratnu upotrebu u zločinačkim namerama Miloševića i srpskih nacionalista da “odbrane SFRJ” tako što će je lišiti AVNOJ-evskih principa, što će je l’ da ispraviti nepravdu nad Srbijom i Srbima vratiti dostojanstvo. Što će Srbe, blagoš nama, dići sa kolena. Rezultate ludila spasitelja Srbije i srpstva znamo. U njima živimo.

Nesrećni S. Bajramović bio je aktuelan karatko vreme (od maja’91. do juna’92. kad je na čelo novoproglašene SR Jugoslavije izabran Dobrica Ćosić). Jedno vreme – kad je Milošević odbio da član predsedništva SFRJ iz Hrvatske Stjepan Mesić preuzme funkciju predsednika Predsedništva – bio je i vršilac dužnosti predsednika Predsedništva SFRJ i kao takav- po funkciji – zastavnik I klase bio je vrhovni komandant ondašnje JNA, koja se u to vrema uveliko srbizovala i posle završila kako je završila – sramno u odnosu na slavnu NOV iz koje je nastala. Sejdo je, što je cinizam posebne vrste, u to vreme pritvorno nazivan čestitim, poštenim Albancem, patriotom (poput danas pritvornog odnosa prema Dritanu Abazoviću iz Crne Gore), sa kakvim bi Srbi mogli biti braća. Doživeo je ličnu tragediju, sin mu je kao poručnik JNA poginuo na čapljinskom ratištu maja 1992.g. Sinovi i rođaci pak drugih članova Predsedništva SFRJ bili su daleko, daleko od bilo kakvih ratišta i pogibelji. Umro je 1993.g nedugo posle groteske u koju je ubačen i brzo zaboravljen. Spomene se ponekad kao apsurdan, kao tragikomičan slučaj, kojem je sudbina – pre svega njegovo neshvatanje haosa u kojem se našao – namenila ulogu političke krpe za jednokratnu upotrebu.

Seksističko (da budemo pristojni) spominjanje „šiptarske majke“ u besu zbog nemoći na fudbalskoj utakmmici

Nekoliko dobrih igara fudbalske reprezentacije u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo raspalili su očekivanja ljubitelja fudbala u Srbiji do nivoa da će Srbija – pod vođstvom je l’ da maga Dragana Stojkovića Piksija – maltene postati prvak sveta. Naklapalo se ne samo po kafanama, koji igrači će na Svetskom prvenstvu posebno zasijati, ko će dati koliko golova, šta kažu kladionice i slično. Provincijalno ozareni uspehom u kvalifikacijama, ne samo tabloidi širili su bajke o srpskoj fudbalskoj moći. E sad, nespokoj je izazivala činjenica da je u grupi u kojoj je Srbija, igrom slučaja – ili nečijom ujdurmom, ko zna, („Zapad zbog pravoslavlja, nacionalnog dostojanstva i sveopštih uspeha je l’ da mrzi Srbiju, čast Rusiji i Putinu, oni su uvek uz nas“) – i Švajcarska, kao i pre četiri godine u Rusiji. A u švajcarskoj reprezentaciji nekoliko Albanaca, je li „provokatora“, poreklom sa Kosova. Eto povoda za širenje strasti, za nadilaženje sporta i raspaljivanje šovinističkih strasti, za huškanje i mržnju prema arhineprijateljima. Jer, zna se da “šiptari”, posebno oni iz srca Srbije, sa Kosova, pod milim bogom ništa drugo ne rade nego smišljaju kako da provociraju i naude Srbima. Te su se tako pred put reprezentacije u Katar u javnosti Srbije preplitale što šampionske ambicije, što naklapanja ne hoće li nas Albanci opet bezobrazno provocirati, nego koliko i na koji način.

Kad tamo, u Katar, kad ono buć! Puče kolan svečevoj kobili, okrenuše kola niza stranu. Saldo – poslednje mesto u grupi, bez ijedne pobede. I još gore, so na ranu – izgubismo od Švajcarske u kojoj su dominirali Albanci Džaka i Šaćiri. Puče i mag Stojković Piksi, fudbalska legenda. U besu, pred kamerama koje izveštavaju celi svet, seksistički spomenu majku šiptarsku.
U sportu se pobeđuje i gubi, što mu daje čari. Loše je, zapravo bolest je kad sport prestaje biti to što jeste – zabava, razonoda – kad postane paranoja, kad izaziva rđave strasti i mržnju. To se događa nezrelim društvima frustriranim neuspesima na egzistencijalno važnim područjima, pa bi sportski uspesi pojedinaca i reprezentacija trebalo da nadomeste brojne neuspehe i makar privremeno mase oslobode frustracija i osećaja inferiornosti. U nesrećnim (nesređenim) društvima pred sport i sportiste, ma koliko da su talentovani, postavljaju se nemoguće misije. Ličnim uspesima treba da kompenziraju sve neuspehe i frustracije društva. U tom smislu Srbija je klasičan primer.

Šovinističko psovanje „šiptarske majke“ selektora fudbalske reprezentacije Srbije skandal je neviđenih razmera i nemerljivo veća sramota za Srbiju od poslednjeg mesta u grupi. Tim skandaloznim ispadom Stojković je definitivno srušio svoj ne mali ugled u međunarodnoj fudbalskoj javnosti, između ostalog i kod ne malog broja Albanaca istinskih ljubitelja fudbala koji su znali njegove fudbalske vrednosti i – do ovog skandala – u opštoj kakofoniji nacionalizma, poštovali njegovo činilo se pristojno držanje. U Srbiji taj skandal nažalost skoro nikog ne interesuje. To je srpski poraz kud i kamo veći od neuspeha fudbalera u Kataru.

I ponešto oko navodnog provociranja Srba od strane fudbalera Džake i Šaćirija poreklom sa Kosova. Čime provociraju Srbe? Time što posle datih golova prstima šaka pokazuju simbol dvoglavog orla, svog nacionalnog simbola? To je, je li, drskost, provokacija. Ma je li? A šta ćemo sa uzdignuta tri prsta, čime Srbi svugde, na svakom javnom okupljanju – posebno sportskom – pokazuju svoj novokomponovani ratni identitet, izmišljen i masovno demonstriran tokom zločinačkih Miloševićevih ratova? Provociraju li ta tri prsta koga? Na primer, baš Albance sa Kosova, jer su tri prsta uzdizali srpska vojska i paravojska kad su ’99. činili brojne zločine na Kosovu, kad su sa Kosova proterali oko 800 hiljada Albanaca? Postoje brojni video i foto dokazi egzekutora tih zločina sa izdignuta tri prsta. Nije li se sa tri uzdignuta prsta išlo i u zločinačke ratove u Hrvatskoj i posebno u BiH? U ovakvoj Srbiji o tome se ne misli, a raspaljuje se mržnja prema drugima koji pokazuju svoje nacionalne simbole.

Ono što su tri uzdignuta prsta za Srbe – izraz frustracije ostrašćenih gomila tokom Miloševićevih ratova – to je današnje “Z” za Putinovu agresiju na Ukrajinu. I jedno i drugo su simboli sramnih ratova i zločina. Toliko o provociranju fudbalera Albanaca osetljivog srpskog ćudoređa. Naša moralna beda i sramota.

(Autonomija)