U žestokoj konkurenciji A. Vulina, N. Stefanovića, S. Malog, ministra ne zna se tačno čega (valjda za inovacije i tehnološki razvoj) N. Popovića, te M. Gojković, A. Martinovića, M. Rističevića – Ivica Dačić je ipak najreprezentativnija slika i prilika bede srpske politike (da se konkurencija ne ljuti). Diletantizma, arogancije, sklonosti prostačkim ispadima, ideološke zakovanosti za Miloševića i Šešelja, za Miru Marković, ne manjka nikome od njih, ali nebrojenim ispadima u zemlji i inostranstvu (svejedno mu je da li je u UN, pozlaćenim dvorima Kremlja ili u kakvoj ovdašnjoj provincijskoj kafani) – Dačić olakšava ovakav izbor. Neprijatno ga je gledati i slušati, ne sa stanovišta njegove privatnosti, nego stoga što takav lik reprezentuje sve nas u ovoj rđavom politikom (čiji je Dačić dugovečni simbol) unesrećenoj zemlji. Šta li o nama misli ozbiljan svet kad vidi kakvi likovi u svetu punom sve ozbiljnijih izazova određuju naše živote?

Zbrinut u bezmalo svakoj postmiloševićevskoj vlasti kao bubreg u loju, Dačić trenutno o našem trošku hedonistički putuje po svetu da dalekoj političkoj, je li, braći koja su priznala nezavisnost Kosova političkom alhemijom objašnjava nepravde sveta i sagrešenja o nevinu Srbiju, ne bi li ih privolio da povuku priznanja Kosova i opstruišu njegovo učlanjenje u međunarodne organizacije. Samo dobro upućeni znaju ima li na raspolaganju kakva opipljiva materijalna sredstva kojima utiče na “prosvetljenje” tamošnjih jelda prijatelja Srbije da povuku priznanja Kosova. Kao što i zaista dobro upućeni znaju da je sa stanovišta realnih interesa Srbije njegov jelda diplomatski entuzijazam – sve skupa smućkaj pa prospi.

Jer, šta bi ne Dačić, ne Vučić, nego nacionalistička Srbija dobila kad bi svi iz sveta koji su priznali nezavisnost Kosova povukli priznanja? Da li bi to promenilo raspoloženje valjda preko milion i šesto-sedamsto hiljada Albanaca i privolilo ih da ipak budu deo Srbije taman i uz najveću moguću autonomiju? Nakon svega kroz šta su prošli pod Miloševićevim režimom – teško, nezamislivo. Da za njih nije bilo onoliko zla, da na onako brutalan način nije razorena SFRJ – valjda jedini okvir u kojem bi možda pristali da ostanu stvarno, a ne fiktivno, autonomni deo Srbije i Jugoslavije – možda bi i pristali. Tu su hipotetičku šansu ne samo Dačićev politički učitelj, nego i čitav integralni srpski nacionalizam zainteresovan samo za teritorije a ne i za konkretne ljude – odavno proćerdali. Zato od preskupih a zaludnih Dačićevih putovanja po svetu i ponekog beznačajnog povlačenja priznanja Kosova od marginalnih državica (mada je i to upitno), siromašna Srbija ima koristi koliko i od lanjskog snega.

Najnoviji Dačićev diplomatski skandal jeste izjava da će Srbe u SAD sa pravom glasa organizovati da na sledećim predsedničkim izborima glasaju za Trampa, američku verziju Šešelja. Provincijalni diletant umišlja da će arogantni američki autoritarac (koji na globalnom nivou impresionira sve autokrate i populiste) rešiti naše muke sa očuvanjem državnog integriteta i nacionalnog identiteta onakvih kako ih zamišljaju ovdašnji zadrti populisti (kad nam u tome već nisu pomogli ruski beli magovi i drugi istočni prijatelji). Baš kako mali Đokica zamišlja odnose i politička ponašanja u svetu.

Izjavom da će ih usmeriti kako da glasaju, Dačić Srbe u SAD u stvari smatra idiotima. Zar njegov politički učitelj nije organizovao, usmeravao i naoružavao Srbe u “regionu” za koga da glasaju i koje egzistencijalne puteve da biraju i zar onima koji su ga slušali (Srbi u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu) to na krvav način nije izašlo na nos? Šta znači primitivno pojednostavljenje da su nam Tramp i Republikanska stranka prijatelji, a Demokratska stranka nije jer “nipodaštava našu dijasporu”? Šta znače Dačićeve “opservacije” za koga u SAD glasaju tamošnji Jevreji i Albanci nego prostakluk (sve i da oni većinom i glasaju za one za koje Dačić misli da glasaju). Mudrolije što ih ponosno ističe Dačić priliče jurodivim tipovima i lokalnim zgubidanima, sitnim švercerima, koji edukovani štampanim i TV tabloidima po periferijskim kafanama razglabaju nacionalnu i globalnu svetsku politiku

Bahatom miloševićevcu na čelu MIP-a na pamet ne pada koliku štetu brojnim ispadima nanosi i inače ojađenoj Srbiji, niti u vladajućoj kamarili ima ikog da mu na to skrene pažnju. Iako je sve to ista bratija nikogovića, zbog primitivnog egzibicionizma Dačić je ne samo prava slika i prilika aktuelne vlasti nego i jedan od direktnih razloga što se “srpska dijaspora”, ne samo u SAD, svakodnevno sve masovnije povećava.

(Autonomija, foto: Beta)