Nema više banalnosti kojom nas Ivica Dačić može neprijatno iznenaditi. Od Miloševićevog najboljeg đaka svašta se može očekivati, samo ne nešto pristojno i pametno. Ironijom sudbine na mestu je prvog potpredsednika Vlade i ministra spoljnih poslova u vladi koju kontroliše najbolji Šešeljev učenik.

U obavljanju ministarskih poslova svedoci smo Dačićeve ne samo protokolarne smušenosti nego i očigledne inferiornosti u susretima sa stranim diplomatama. Sa predstavnicima zapadnih zemalja, naročito. Prema njima – prema kulturi iz koje dolaze i koju predstavljaju – Miloševićev đak provincijalnih manira i dometa očigledno ima neskriven zazor i nelagodu. Da li zbog manjka obrazovanja i uvreženih predrasuda, manje je bitno. U susretima pak sa Lavrovom, Rogozinom, sa Putinovim ambasadorima i niže rangiranim emisarima koji špartaju Srbijom, huškajući je protiv civilizovanog sveta – Dačić se ozari i opušta kao preporođen. Valjda zato što je tada s onima s kojima deli isti svetonazor i autoritarnu političku praksu.

Na domaćoj pak javnoj sceni – gde je vulgarnost odavno opšte mesto – vidljivo se oseća superiorno. Tu je svoj na svome, kao pod vašarskom šatrom u kojoj pijan uživa u urlikanju obnažene novokomponovane pevačice.

O lišenosti bilo kakvih suvislih političkih vizija prvog potpredsednika vlade, zaduženog – kako gazda reče za politička pitanja, apsurdno je govoriti. Njegove vizije – „vizije“ nereformisanog SPS (takvu štetočinsku skupinu nemoguće je reformisati, kao što nije bilo moguće reformisati radikale menjajući ime partije u SNS) – svode se na borbu za sinekure, hedonizam, na sveopšti kič i banalnost. Politički program su im okamenjene Miloševićeve tlapnje o narodima s kojima smo živeli u istoj državi, o zaverama zapadnim moćnika protiv, je li, principijelne politike Srbije, o odbrani ni više-ni manje nego međunarodnog prava i poretka, bla-bla-bla… Miloševićev ministar spoljnih poslova, preporođeni i uvek tragikomični Vladislav Jovanović – čest gost režimskih televizija – sigurno bi to bolje objasnio.

Elem neki dan Dačić pompezno obznani – valjda u okviru zadatog unutrašnjeg dijaloga o KiM – da je najzad vreme da se kosovski problem reši jednom, je li, za svagda. I to tako da sa Albancima podelimo Kosovo i Metohiju, da se odelimo i razgraničimo, pa da nas bog vidi. Slede fraze o zaštiti ljudskih prava, eksteritorijalnosti našeg crkvenog i spomeničnog blaga, zaštiti srpske privatne i državne imovine… Miloševićev đak kao da je pao sa Marsa. Kao da se od Ćosićevih ponuda baš ništa nije desilo i nepovratno promenilo; kao da nezavisnost Kosova nije priznala velika većina demokratskog sveta; kao da nema Briselskih dogovora u kojima je učestvovao.

U stvari, njemu i kamarili na vlasti, i onima koji su Vučićeva štaka u opoziciji, nije iskreno stalo do rešavanja kosovskog problema. Na tom problemu sa kojim se može večno manipulisati važno je sluđivati narod, kupovati vreme i dok traje status quo, uživati u privilegijama koliko god je moguće. Ko mari za narod koji se zlopati i državu koja propada.

Ispad o podeli Kosova još se nije slegao, a Dačić ispaljuje novu tabloidnu bombu. Pokradeni su Dejtonski mirovni sporazum i papir na kojem je Ričarad Holbruk potpisao da Amerikanci nikada neće priznati nezavisnost Kosova. “Nema ni tog papira, oni su, bre, sve opljačkali. Kad su hapsili Slobu, ništa nije ostalo”, rekao je Dačić za “Srpski telegraf” i dodao da je i “Dejton” Miloševićevo delo, kao i Rezolucija SB UN 1244. U intervjuu tabloidu kojem ne treba spominjati ime bez preke potrebe, a kojeg je preneo „nespostojeći“ Tanjug i brojni drugi mediji (što je znak da je u pitanju koordinirana akcija), Dačić se u stvari ostrvio na opoziciju – DS pre svih – s kojom je bio u vladi kao sada sa Vučićem i SNS. Slugarenje jačem radi uživanja u blagodetima vlasti manir je Miloševićevog đaka i SPS kamarile uhljebljene na mnogim lukrativnim pozicijama od vrha do dna vlasti..

Prešaltavši se od Miloševićevog na Vučićevog trbuhozborca, Dačić baca tabloidne koske da se raspamećena javnost ima čime zabaviti i da se slučajno ne zapita o stvarnim životnim problemima. Između ostalog i o tome zašto je, iovako bedna, Srbija ubedljivo poslednja u regionu po privrednom rastu, a gramzivi šarlatani s vrha vlasti i njihovi propagandisti tvrde da je „privredni zmaj“.

(Autonomija)