Distopija, koja je do pre četrdesetak godina i na ovim prostorima bila teško zamisliva, danas je realnost Srbije. Iako su razlozi dublji, sve je formalno počelo kad su među srpskim komunistima neostaljinisti predvođeni Miloševićem odneli prevagu i na brutalan način preuzeli svu vlast.

Mračnjaka – pogubljenika u vremenu i prostoru – ima u svakom društvu. O njima, u normalnim društvima patološkoj margini, društvo treba da vodi računa. Kardinalni problemi nastaju kad dođe do inverzije, pa se zbog ovih ili onih razloga patološki mračnjaci uspnu u vrhove državne hijerarhije i moći, pa određuju sudbine miliona ljudi. Jadna su društva, jadni su ljudi koji do toga dođu. A dolaze. Slučaj Srbije – i ne samo nje – to valjda potvrđuje.

Mediji su nekidan objavili vest da je potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vulin, prilikom poslednje od bezbrojnih poseta Kremlju i tamošnjim šefovima za propagandu i borbu protiv kritičara zločinca Putina – oni to nazivaju borbom protiv famoznih ’Obojenih revolucija’ kojih se diktatori svih fela plaše kao đavo krsta – posetio spomenik Staljinu i u znak poštovanja na spomenik položio cveće. Fotografija koja o tome svedoči, pokazuje potpredsednika Vlade Srbije kako ukočeno stoji pred spomenikom satrapu odgovornom za smrt desetina miliona ljudi. Šta reći, sem to da mračnjaštvo i zločinstvo (ne samo satrapa Staljina) itekako može da fascinira razne paranoike. Zlo nastaje kad takvi paranoici dođu do pozicija moći, pa bi da svoje bolesne fascinacije zlom transponuju na celo društvo o čijoj sudbini su u poziciji da na ovaj ili onaj način odlučuju.

Srpski staljinisti – hibrid vulgarne socijalne demagogije, nacionalizma, šovinizma, klerikalizma, militarizma, prostakluka i autokratskog obrasca vladanja (koji stremi ka totalitarnom, staljinističkom, koliko im uslovi dozvoljavaju) – slave Staljina jer je, kažu, pobednik nad fašizmom u Drugom svetskom ratu.

SSSR – kojem je Staljin bio na čelu u predratnim, ratnim i prvim postratnim godinama – nesporno je bio ključni faktor pobede nad nemačkim nacizmom. Staljinisti, međutim, potpono ignorišu doprinos zapadnih saveznika pobedi nad silama zla, bez čije borbe sa fašizmom i nacizmom teško da bi bilo pobede i SSSR-a nad nad nacističkom Nemačkom. I ako bi je bilo, bilo bi je uz dodatne ogromne žrtve i pitanje kad bi je bilo? Uz to srpski staljinisti pobedu na fašizmom i nacizmom pripisuju isključivo Rusima, ignorišući činjenicu da su Crvenu armiju sačinjavali pripadnici svih naroda ondašnjeg SSSR-a, posebno većih naroda (Ukrajinci, Belorusi, Kazasi, Uzbekistanci, da ne nabrajamo dalje).

Nije najveći greh staljinista pobedu zaista herojske Crvene armije pripisivati samo Rusima i dakako vojnom geniju – kako ga tretiraju staljinisti – Staljinu. Oni potpuno ignorišu činjenici da je SSSR tokom Drugog svetskog rata imao oko 27 miliona ljudskih žrtava, od čega oko 10 miliona vojnih gubitaka (istoričar M. Pisari na TV N1). Zastrašujući broj. Kako je došlo do tako ogromnih ljudskih gubitaka (materijalne da i ne spominjemo). Više je razloga, ključni je taj što je SSSR – zaslugom Staljina – rat dočekao potpuno nespreman. Pre rata Staljin se sa pajtašem Hitlerom bavio komadanjem Poljske. Osim toga, zločinačkim čistkama sposobnog generalskog i oficirskog kadra – posebno u 1937. i 1938.g – Crvena armija je agresiju nacističke Nemačke dočekala obezglavljena. Na strateškim i operativnim mestima u armiji, koja su zahtevala sposoban komandni kadar, voljom zločinca iz Kremlja našli su se diletanti potpuno nesposobni da odgovore na ratne izazove (zvuči li vam poznato, forsirati samo bespogovorni partijski klimoglavi kadar bez obzira na kvalifikacije i znanja?). U prvim mesecima rata izgubljene su – razbijene ili zarobljene – silne vojne jedinice, izgubljena su borbena i ostala materijalna sredstva, stradalo je civilno stanovništvo, jer se zaslugom Staljina odbrana SSSR našla u rasulu i konfiziji. Na svim delovima razvučenog fronta nemačke trupe su napredovale na istok skoro kao kroz sir. Tako je bilo do kraja 1941.g, kad je tirarin u Kremlju – uplašen i za sebe od potpunog poraza – u odsudnoj odbrani Moskve bio prisiljen da prestane soliti pamet generalima, koji su preuzeli ingerencije za ratne operacije. Pred Moskvom – i posebno kasnije pred Staljingradom – ratna sreća se okreće i nacistička kola su nezaustavljivo krenula niza stranu. Staljinova propaganda je naravno od početnih ratnih uspeha Crvene armije pa sve do kraja rata ključne zasluge za vojne pobede umesto generalima, oficirima, podoficirima i dakako hrabrim borcima Crvene armije, pripisivala Staljinovom ’vojnom geniju’ (što do danas praktikuju i srpski staljinisti i nacionalisti svih fela).

Postoji još jedna – bez sumnje najveća sramota zločinca Staljina prema narodima SSSR-a – koji srpski staljinisti potpuno ignorišu ili sramno relativizuju. Tiranin iz Kremlja je odgovoran za desetine miliona sovjetskih građana koji su skončali što po kratkom postupku streljanjem u državnom teroru, što su kosti ostavili po logorima krajnjeg severa i istoka, što u ledu Sibira ili na poljima sovhoza i kolhoza. Posledica ludačke politike ’genija’ iz Kremlja je i to da je do pre neku deceniju najveća svetska žitnica (nekad najveći izvonik žita u svetu) bila prisiljena da uvozi ogromne količine ne samo žita, da bi se prehranilo stanovništvo SSSR-a.

Staljinov režim duhovno je i moralno opustošio Rusiju i sve bivše pripadnike SSSR. Strah od režimskog stradanja razvio je masovnu kulturu potkazivanja, ketmanstva, povlačenja u sebe, cenzuru, samoponižavanje… Režim je razvio kulturu laži, obmana i simulacija, dakako i terora prema nepoćudnim. Istine radi, nije moguće negirati neke uspehe u prirodnim naukama, razvoju uskovojnih i kosmičkih tehnologija kao i medicine, koje su pre svega imale propagandne takmičarske svrhe sa zapadnom kulturom, dok su malo koristi – izuzev medicine – donosile boljitku života običnih sovjetskih građana. Toliko o balonu svesovjetskih uspeha pod vođstvom ’genija’ iz Kremlja, koji – po priznanju staljinista – jeste bio čvrste ruke, ali ’tako se u ono vreme moralo’. Pri tome staljinisti Titu ne mogu oprostiti nemerljivo manje grehe od Staljinovih (Goli otok pre svega), koji bez sumnje jeste najveća tamna mrlja u postratnoj Jugoslaviji ali je na neki način bio iznuđen zbog ondašnje Staljinove ne male Pete kolone u zemlji i nagomilanih Staljinovih divizija na granicama države. Oko ovog spornog jugoslovenskog pitanja može se razložno raspravljati argumentima, kojih ima na obe opozitne strane. Stvari nisu crno-bele.

Da je Vulin – nakon gesta pred spomenikom mega zlotvoru valjda nesporno potvrđeni fanatizovani staljinist – odao počast Staljinu kao privatno lice, ni po jada. Pogubljenika poput njega, koji posećuju spomenike zločincima – tamo gde ih ima, a ima ih u jadnim društvima – ima iha, ha. Problem sa Vulinovim skandaloznim gestom je u tome, što je to uradio kao reprezent države Srbije, što je počast mega zločincu odao kao potpredsednik Vlade Srbije. Svoju sramotu prenosi na državu Srbiju, u kojoj je jedan od ključnih ljudi Vučićeve vlasti i to ne samo kao formalni potpredsednik, nego jedan od nezaobilaznih pouzdanika Vučića za specijalne zadatke. Valjda je i njegov recentni put u Moskvu – možda i poklonjenje Staljinovim senima – specijalni zadatak. Po Vučićevom izboru obavljao je najodgovornije funkcije – ministar odbrane, unutrašnjih poslova, šef nacionalne (Vučićeve) obaveštajne službe BIA. Pre toga je bio šef takozvane Kancelarije za KiM i ministar za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja.

Odajući počast Staljinu u funkciji potpredsednika Vlade Srbije, Vulin je odao počast mega monstrumu u ime svih građana Srbije. Zemljo, otvori se!

Poklonjenje mega zločincu bespogovorni Vučićev poslušnik nije uradio bez znanja i saglasnosti neprikosnovenog mu gazde. Da nije tako, valjda bi staljinističkog pustohiju odmah sačekale sankcije i udaljenje iz vladajuće kamarile ili bar šire verbalne osude. Ništa od toga ne videsmo i ne čusmo. Da stvar bude mučnija, ne čusmo i ne videsmo – barem potpisnik ovih redova – negodovanja, osude i ograđivanja ni od onog što se naziva Vučićevom opozicijom.

Na kraju, evo još jedne istine. Fanatizovani srpski staljinisti – sve odreda vajni rusofili – u stvari ne vole Ruse, običan sa mnogo darovitosti obdaren narod, koji je kao i svaki drugi narod željan isključivo spokojnog i uljudnog života. Zbog sumanutosti i lične frustriranosti oni vole ne samo ruske – ali ruske posebno – tirane, unesrećitelje i proganjače. Isto kao i zadrigli srpski nacionalisti i šovinisti. Kunu se u rod, veru i tradiciju bez da iole nešto ozbiljnije o svemu tome znaju, pa zbog neznanja i duhovne lenjosti slave srpske upropastitelje koji ih drže u jadu i bedi.

(Autonomija/foto: Pixabay)