Malo kad su predsednički izbori u SAD izazvali toliku pažnju američke i svetske javnosti, kao valjda netom održani (dok nastaje ovaj tekst još nisu završeni). Zašto su ovi, na kojima se za novi predsednički mandat nadmeću Donald Tramp i Džozef Bajden izazvali toliku uzbuđenost u SAD, gde su zebnja građana, uznemirenost i narasle strasti dosegli ponegde predkonfliktne razmere? Jesu li uzrok tome ličnosti kandidata za novog predsednika? Jesu, ali nisu samo ličnosti u pitanju. Postoji i ozbiljnija pozadina problema koja će ne samo političku praksu čak i u društvima sa najbogatijom demokratskom tradicijom tek obeležiti.

Oba takmaca za novog američkog predsednika su pre svega vremešni ljudi iza kojih su, reklo bi se, ostale najbolje kreativne i energetske godine. Potpuno su različitih biografija ali ih je „komedijant sudbina“ u po mnogo čemu novim vremenima (ili novom dobu), dovela u poziciju predstavljanja dve suštinski različite političke i vrednosne paradigme. Ne one doskora tradicionalno prepoznatljive za tamošnje Republikance i Demokrate (koje se u odnosu na temeljne postulate američke demokratije – sloboda govora, štampe, preduzetništva, verskog izjašnjavanja, poštovanja zakona, Ustava i institucija – i nisu mnogo razlikovale), nego one koje ne samo pred SAD nego pred globalnu svestsku zajednicu postavlja novo doba. O čemu je reč?

Početkom novog milenijuma svet je iskoračio iz Gutembergove paradigme (neprikosnovena dominacija štamparskih mašina) i tradicionalnog elektronskog doba sa svim socijalno-antropološkim postulatima koji su iz te paradigme proistekli, koji su karakterisali dvadeseti vek. Zakoračili smo u digitalnu paradigmu (novo doba) sa izazovima koje na planu socijalne antropologije, ljudske prakse, tek slutimo ili još nismo u stanju ni to, a kamoli da na nove izazove društvo brzo nađe sa stanovišta humaniteta najsnošljivije odgovre. Bajden liči na baštinika stare političke paradigme (smirenost, poštovanje ustaljenih neformalnih i formalnih normi, predvidljivost u ponašanju). Dok, površni egocentrični Tramp u korist svog superega u potpunosti stavlja potencijal digitalnog doba, njegove tamnije strane: mnogostruko uvećana mogućnost komuniciranja dostupna svakom, mnogostruko uvećana mogućnost širenja lažnih informacija i manipulacija, otežano snalaženje ljudi u moru informacija i poruka u kojima neprekidno žive, sveprisutan zaglupljujući svet spektakla, površnosti i kiča. Ta hipertrofirana informativna stvarnost u kojoj smo neprekidno razara tradicionalne kulturološke i vrednosne obrazace, uzdiže površnost, jeftine zabavljače i manipulante, izaziva identiteske krize, anksioznosti, intelektualnu pa i moralnu tupost, političku nezrelost čak i tamo gde se to najmanje očekivalo…

Izazovi sa kojima su suočene ne samo SAD na ovim izborima (i onima na kojima je 2016. pobedio Tramp) proizvod su tamnije strane digitalnog doba. Ti izazovi traže usaglašene odgovore na globalnom nivou, što pre to za svet sa manje rđavih posledica.

Srbija u svojim političkim vizijama još uvek beznadežno zagubljena u predmodernim snatrenjima i s njima u vezi neminovnim porazima i korupcijom degenerisanoj praksi, vegetira na dubokoj margini svetskih tokova. To pak ne sprečave njezine upravljačke elite da maksimalno eksploatišu tamniju stranu lako dostupne digitalne tehnologije (medijske), stvarajući od Srbije carstvo političkih (sledstveno i koruptivnih) manipilacija. Njezin autokrata na vlasti slično Trampu ne preza od neprekidnih manipulacija, čvrsto čuvajući uzurpiranu moć.

Kad je reč o pozicioniranju vezanom za američke izbore, ni u tome kao ni u bilo čemu drugom poslednjih decenija Srbija nije propustila priliku da odigra na pogrešnu kartu – na američku verziju Šešešlja, na Donalda Trampa. Budalasta trampofilija je jalova nada da će im onaj koji ni u SAD ne rešava nego proizvodi probleme, rešiti muke. Nije, nego.

(Autonomija, foto: AP Photo/Rebecca Blackwell)