Na isteku su „katolički“ i „pravoslavni“ novogodišnji i božićni praznici. U estradizovanim društvima vreme podsticanih iluzija, troškova i praznične groznice. Takoreći potrošačke histerije, koju stvaraju surogat – religioznost, komercijalni interesi i površni mediji. Za skeptične, nesklone opštoj povodljivosti, to je vreme više-manje praznih rituala. Za radikalno skeptične, vreme svetovnih i religijskih banalnosti u kojima je malo istinski verskog. Kako bilo, ljudi ne mogu bez iluzija i rituala. Samo je pitanje mere. Mučnina egzistencije, razapetost između strahova i nada, između svetog i profanog, lakše se podnosi sa iluzijama i kolektivnim ritualima. U njima se traži snošljivo egzistencijalno utočište. Pa šta ko nađe.

Estradizacije i banalnosti kod nas je napretek. Preko svake mere. Ne toliko u potrošačkom, jer smo siromašno društvo, nego u pojmovnom i simboličkom smislu.

Kome je gradonačelnik Novog Sada poželio srećne praznike?

„Срећне божићне и новогодишње празнике
Жели Вам Ваш Градоначелник
Милош Вучевић“

Sa velikog plakata na bildbordu (Bulevar Vojvode Stepe), baš tako je srećne praznike poželio građanima gradonačelnik Novog Sada. Da li je li to vulgarno?

Kojim građanima Novog Sada je gradonačelnik poželeo srećne praznike? Svima ili samo onima, za koje gradonačelnik arbitrarno smatra da im je ćirilica jedino maternje pismo? Da li i onima kojima je latinica maternje pismo a srpski nije maternji jezik? Ako je po plakatu, reklo bi se da njima nije. Da li i onima koji Božić i Novu godinu slave po gregorijasnkom kalendaru? Potpisnik ovih redova plakat gradonačelnikovih lepih želja prvi put je vidio na pravoslavni Badnji dan, 6. januara, kada su praznici po novom kalendaru već prošli. Ako su plakati tek tada postavljeni, reklo bi se da ni „gregorijancima“ gradonačelnik nije poželeo srećne praznike. Izvinjavam se ako je plakat postavljen ranije, recimo pre 24. decembra, kad ga je imalo smisla postaviti.

Zar je na velikom posteru bilo teško ispisati lepe želje, pored ćirilice, i latinicom, pored srpskog, i na drugim zvaničnim jezicima u Novom Sadu i Vojvodini? Mari li gradonačelnik za toliko hvaljenu multijezičnost, multikulturalnost, za različitu versku pripadnost građana Novog Sada, čime se hvali ne samo on pred svim, posebno stranim gostima grada? Vidimo koliko mari.

I mimo elementarne nepristojnosti gradonačelnika da na plakatima ne poželi srećne praznike na maternjim jezicima i pismima sugrađanima Mađarima, Slovacima, Hrvatima, Rumunima i drugim građanima koji navedene praznike slave po gregorijanskom kalendaru, postavlja se pitanje pristojnosti personifikovanja čestitke. Zašto srećne praznike građanima ne želi gradska uprava, nego samo gradonačelnik? Da li je li on plakatirane želje platio iz svog džepa? Ni tada to ne bi umanjilo nepristojnost samoreklamerstva i korišćenje javne funkcije za lične političke interese. Jesu li lepe želje plaćene iz budžetskih sredstava grada? Ako su pare iz budžeta, zašto nisu potrošene za nezbrinutu decu u prihvatilištima, za usamljene i zanemarene stare osobe, za socijalno najugroženije kojih je previše – umesto za ličnu promociju? Za nju su gradonačelniku na raspolaganju štampani i elektronski mediji, koji ionako obleću političare tražeći izjave i poruke, ne samo uoči praznika. Lepe želje plasirane kako su plasirane, preko skupih bildborda, deluju licemerno i nisu nikome potrebne. Ni nama, za koje umišljeni gradonačelnik misli da nam je ćirilica jedino nacionalno pismo. Solidarni smo sa sugrađanima kojima ni pismo, ni jezik kojima se sa bilborda udvornički oglašava gradonačelnik – nisu maternji.

Srećna Nova godina i božićni praznici svim građanima Novog Sada, kojim god pismom pisali i jezikom govorili, koji god kalendar poštovali. Zar to nije elementarni red kad se praznici već čestitaju? To je onda Novi Sad, to je Vojvodina. Sve ostalo je politikantstvo i banalnost.

Banalnost preko mere

Kad dođu praznici, na muci su urednici medija. Posebno najvećih, elektronskih, poput javnog servisa RTV-a. Kako pristojno i s merom obeležiti i pratiti praznike, a ne pasti u banalnost? Kako da javni servis deluje i edukativno u našoj dobrim delom neprosvećenoj sredini? Da li i koliko učestvovati u prizemnoj karnevalizaciji atmosfere, koliko se baviti suštinom, a ne samo formom; da li neretko sadržinsku prazninu maskirati instant-radostima i pri tome se srozati u vulgarnost? Da li verskim praznicima i simbolima mediji neznanjem i povodljivošću treba da stvaraju oreol, ili to treba prepustiti vernicima i sveštenstvu koji treba da u javnom servisu dobiju vreme i prostor? Da li mediji vernike i one koji su nešto između, treba da upućuju na skrušenost kao temeljnu versku vrlinu; da li da i oni, pored sveštenstva, upućuju građane na neupitnu ljubav prema Stvoritelju i predanost što religioznim, što parareligioznim naracijama obrazovanih i manje obrazovanih crkvenih lica; da li da, u kontekstu nesuvislog obogotvorenja verskih simbola, nekritički prihvatataju i prikazuju različite, često paganske običaje, koji nemaju veze sa egzegezom svetih spisa i eklezijanskim iskustvom? Da li da pređu crtu pristojnosti i odgovornosti i (sa)učestvuju u (para)verskoj (zlo)upotrebi dece?

U zahtevnom poslu medija, ovakvih kakvi su, ima svega i svačega. Iznutra su suočeni sa problemom obrazovanosti novinara i urednika, spolja sa pritiscima i očekivanjima klerikalizovane javnosti. Zato ne čudi, kad je reč o svetovnim praznicima, da caruje „raspašojka“ po meri estradnog kičeraja, vašarišta, šatre. Kad je reč o verskim praznicima, ne manjka neznanja, povodljivosti i vulgarnog idolopoklonstva. Takoreći paganstva. Na štetu i posvećenih vernika, i onih koji to nisu. Na štetu verske kulture. Banalnost neukih i povodljivih urednika, novinara, sveštenika i vernika, često dovodi do razmera grotesknog.

Da kako da vernici, sve verske zajednice, imaju pravo na medijsku zastupljenost na jvnim servisima. Koliko vidimo, RTV je novinarki i urednici Sofiji Ljukovčan ostavila slobodan prostor i kreativnu slobodu za verske teme. Vidi se da se ona ovim temama bavi s entuzijazmom, sa zanosom. Doduše, samo kad je reč o pravoslavlju i SPC. Nije primetno da je značajnije interesuje univerzalno religijsko iskustvo kao bitan antropološki fenomen. A upravo to iskustvo, pored neposredne prakse verskih zajednica, trebalo bi da interesuje javni servis RTV, koji treba da ima i edukativnu funkciju.

Vidan je pravoslavni zanos gospođe Ljukovčan. U tome nema ništa sporno, ako se lični zanos ne nameću kao pretenciozno TV misionarstvo na javnom servisu. Za mnoge je problematična fascinacija gospođe Ljukovčan nekim javnim ličnostima, po mnogo čemu spornog integriteta. Nije problematična njezina fascinacija, na to svako ima pravo, nego njezino nesuzdržano demonstriranje na javnom servisu mimo pristojne mere. Problematično je obogotvorenje izvikanih novoveraca i mudraca, maltene kao novih proroka. Lične fascinacije i verski zanosi, često na ivici misticizma, na javnom servisu ipak treba da ostanu u sferi privatnosti. Treba naći razumnu meru u svemu, pa i u demonstriranju ličnih uverenja. Ako toga nema, ma koliko kićeno i pseudoučeno predstavljano, sve završava kao banalnost. Lična verska uverenja su možda prihvatljiva u zasebnim verskim emisijama, ako to posvećenim vernicima ne smeta.

U Pitijskim dijalozima Plutarh piše da je na ulazu u Apolonovo proročištvo u Delfima, podno Parnasa, stajao natpis Spoznaj sebe. Ništa preko mere. Nije lako, ali je dobro ko može da se drži ovih mudrosti. U privatnom životu i u javnim poslovima. Sve što je preko mere, postaje banalno. Preterana banalnost seže do grotesknog, do nepodnošljivosti.

(Autonomija)