Politika bi po definiciji trebalo da podrazumeva poštovanje građana i procedura, odgovorno bavljenje javnim interesima i njihovo unapređenje, a politikatstvo opet jeste izražen prezir prema građanima, svođenje javnih na grupne i lične interese i neodgovornost. To uvek treba imati na umu. U Srbiji je bavljenje javnim interesima predugo već svedeno na politikantstva najgore vrste. I minimalni su izgledi da će se skoro nešto promeniti. Brojni primeri politikantstva pesimistima daju za pravo.
Gradonačelnik Beograda Siniša Mali najavio je da će od ponedeljka, 16. marta, početi prodaja stanova u prvim stambenim kulama projekta „Beograd na vodi“. „Već od ponedeljka svi zainteresovani građani moći će da se o prodaji tih stanova informišu preko sajta preduzeća ‘Beograd na vodi’, a sve detalje objavićemo u dnevnoj štampi“, rekao je Mali u Kanu na Međunarodnom sajmu nekretnina gde je prisustvovao predstavljanju projekta „Beograd na vodi“. Istakao je on da će uskoro biti objavljen i dizajn hotela sa pet zvezdica koji će se nalaziti pored stambenih kula i koji će „svakako doprineti lepoti ovog dela grada“. Izvršni direktor kompanije Igl hils, koja je investitor projekta „Beograd na vodi“, Mohamed Alabar, rekao je da će izgradnja stambenih kula početi na leto i da se rade dizajnerska rešenja za druge zgrade i tržni centar. „Ako su građani videli projekat ‘Beograd na vodi’ primetili su i da smo vodili računa o rezidencijalnim i komercijalnim elementima, o kulturi i o tome da građanima bude udobno. Beograd je jedan od najlepših gradova za život i rad i postaje regionalni centar brže nego što smo mislili“, istakao je Alabar na Sajmu nekretnina u Kanu. Ovako glasi vest agencije Beta.
Šta reći o „monumentalnom projektu“, izvikanom čardaku ni na vodi, ni na zemlji, nego – politikatstvo. Za sada ponajveće u nizu privatnih marketinško-politikantskih „projekata“ sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Kao da se u ozbiljne investicije – posebno vezane za kapitalne intervencije u strukturu i identitet grada – ulazi tek tako, bez multidisciplinarnih studija i jasnih zakonodavnih procedura. Pa kad se zakoni i procedure ne mogu izbeći, pribegava se Lex specialis derogat legi generali. Je li to ozbiljno bavljenje javnim interesima, da li je to ozbiljna vlast, država? Hajde što nerazgovetni strani partner priča to što priča, ali kako verovati domaćem propagandisti ovog avanturizma koji skupo košta? Da se na prethodnim projektima potvrdio kao ozbiljan, da se nije pokazao kao politikant kojeg reči i obećanja ni na šta ne obavezuju, hajde de.
Da podsetimo, Siniša Mali je pred kamerama „našeg prava da znamo sve“ polovinom oktobra 2013. obećao da će Air Serbia – tada izvikano investiciono čudo Vučićeve vlade i Vučića lično – do kraja 2013. godine imati pet, a do kraja marta 2014. još pet novih aviona. Koliko ih ima sada? Da će doprinos Air Serbie budžetu Srbije u 2014. godini biti veći od 700 miliona dolara, da će se direktno ili indirektno kroz razvoj Air Serbie zaposliti oko 21.000 radnika. Koliki je doprinos Air Serbie budžetu Srbije u 2014.g i koliko se do sada zaposlilo novih radnika na bazi osnivanja te kompanije? Nedavno je slavodobitno objavljeno da je u 2014. kompanija ostvarila profit nešto iznad dva miliona eura, a prećutano je da su joj oprošteni milionski dugovi prema Aerodromu Nikola Tesla, i mnogi drugi dugovi koje je preuzela država. Oni će naravno pasti na teret države, na teret građana. Obećanja Malog su se vrlo brzo pokazala kao najobičnije politikantstvo. Sramota je što ga danas – dok priča bajke o „Beogradu na vodi“ i poziva građane da već sada tamo uplaćuju stanove – o obećanom berićetnom poslovanju Air Serbie niko ništa ne pita. Posebno ga ne pitaju oni – javni medijski servis RTS – koji su ga saletali kamerama i mikrofonima, pred kojima je, ne trepnuvši, pričao to što je pričao. Poslovanje Air Serbie se prećutkuje, a kad se i spominje, ne iznosi se puna istina. Kako onda išta više verovati politikantu manipulantu? U sređenim društvima zbog prvih lažnih obećanja bio bi na tapetu javnosti. U nesređenom društvu, kakvo je naše, nastavlja politikantstvo. Na tapetu javnosti nije ni zbog lažnih obećanja, ni zbog sumnji za plagijat doktorata. Nije presedan ni po jednom, ni po drugom osnovu, i to je ono što Srbiju razlikuje od sređenih društava.
Dok nas politikanti zamajavaju alhemijom i čardacima ni na vodi, ni na zemlji, ono od čega se realno živi – poljoprivreda – doživljava egzistencijalnu dramu. Neodgovornost države – ove i prethodnih vlasti – doveli su poljoprivrednike koji se bave stočarstvom i proizvodnjom mleka – do bankrotstva. Iako se godinama unazad znalo da će doći do liberalizacije uvoza poljoprivrednih proizvoda iz EU – saglasno Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju – vlasti ništa nisu preduzele da pripreme poljoprivredu za nove uslove poslovanja. Njima su preči bili tajkuni, grupni i pojedinačni interesi, površnost i neodgovornost, od napora da se najvitalniji resurs Srbije pripremi za poslovanje po standardima EU. Sad kad su odgajivači stoke i proizvođači mleka doterani do bankrotstva, valjanog rešenja nema. Biće seci uši, krpi dupe ili nekako tako. Putina i „majčicu Rusiju“ koji jelda nikada Srbiju neće ostaviti na cedilu, koji će jelda otkupiti sve što Srbija proizvede, više niko ne spominje. A politikantski se licitiralo o ogromnoj šansi za celokupnu srpsku poljoprivredu posle Putinove zabrane uvoza prehrambenih proizvoda iz EU. U te bajke naivno su poverovali mnogi uzgajivači stoke. Ispostavilo da od bratstva sa Putinom ima male vajde. Uzgajivačima stoke sada ne ostaje ništa drugo nego da spas od bankrotstva traže u blokadi puteva. Koliko god da su sami odgovorni za to što su poverovali u bajke o blagodarnom ruskom tržištu, kud i kamo je veća odgovornost politikanata koju su im bajke podastirali.
(Autonomija, karikatura: Hugo)