U čemu je, dakle, problem sa odlukom da Srbija ne prisustvuje dodeli Nobelove nagrade?

Najkraće rečeno, u tome što srbijanska politika u definisanju nacionalnih interesa ne polazi od ljudskih prava. Onima kojima je do tih prava stalo, reagovali su veoma oštro. Nobelovom komitetu, kao i svetskoj javnosti, uputili su poruku da ne stoje iza sramne vladine odluke.

Nasuprot njima, Božidar Đelić je izjavio da je pomenuta odluka posve u skladu sa državnom politikom. Od nekoga ko je u vladi zadužen za evropske integracije čovek bi očekivao drugačiju ocenu. Ako želi da bude primljena u EU, Srbija bi već sada morala da se ponaša kao da je njezina članica.

Bit će, ipak, da srbijanski vlastodršci misle drugačije. Umesto da se očituje kao predsednik Republike i zauzme jasan stav, Tadić je javnosti ponudio trivijalnu evokaciju na dečačke dane. Ako ga činjenica  da dolazi iz disidentske porodice obavezuje, onda ga ona ne obavezuje na mizernu ćutnju, nego pružanje glasne podrške svim ljudima čija su prava i slobode ugrožene.

U nastojanju da relativizuje kritike, ministar Jeremić je podsetio da Srbija pre dve godine nije prisustvovala ni dodeli Nobelove nagrade Marti Ahtisariju. Ministru je promaklo da su u pitanju dve neuporedive situacije i da svako poređenje više šteti, nego što Srbiji koristi.

Nije prvi put da Srbija izlazi u susret kineskim zahtevima. Iluzije da će uz kinesku podršku povratiti Kosovo, odvele su je u društvo izopačenih režima u kojima se, seksualne afere, na primer, kažnjavaju kamenovanjem. Varvara koji bi da kamenuju ima i u Srbiji, i to u dovoljnom broju. Njima i pripada Srbija – ona koja je odlučila da bojkotuje ceremoniju u Oslu.