Samo dan pred održavanje, Povorka ponosa je formalnom odlukom organizatora otkazana. Odluka je iznuđena, jer policija nije bila u stanju da garantuje bezbednost učesnika Povorke.
Da li je pretnja fizičkim nasiljem – pošto verbalno nasilje, izgleda, nikome nije problematično – pravi razlog otkazivanja Povorke ponosa? Ne! Pravi razlog otkazivanja nisu pretnje homofoba, srbijansko društvo je, kako pokazuju istraživanja duboko homofobično, nego mizerija i kukavičluk srbijanske političke klase. Ta klasa nije našla za shodno da javno podrži Povorku ponosa i obeća svoje učešće u njoj. Ni jedan od onih koji mudroslove o tome da je Srbija slobodna, demokratska zemlja privržena Evropi nije vlastitim primerom pokušao da pokaže da reči koje izgovara nisu šuplje, ritualne fraze, nego na delu potvrđene najdublje interiorizovane vrednosti. Ni jedan od njih, napokon, nije bio spreman ići protiv predrasuda, mržnje i histerije većine. Svi oni koji su danima galamili protiv održavanja Povorke i bili spremni da se obračunaju sa njenim učesnicima, i nisu ništa drugo do pravo lice srbijanske političke klase – klase čija je jedina ideologija većina, a jedina politika veština kako da se vlastito ponašanje što uspešnije prilagodi fantazijama, zabludama i sofisterijama te većine. Umesto da izađu, stanu na čelo Povorke i na ulice izvedu policiju i žandarmeriju u broju dovoljnom da se zaštiti skup, oni su, u strahu da će im Toma Nikolić, valjda, otkinuti deo glasača, vrednosti za koje se zalažu i koje, navodno, reprezentuju bacili u blato i smeće.
Igra koja je započela sa vojvođanskim statutom, nastavljena je sa Povorkom ponosa. Isti kukavičluk, isti oportunizam i gmizavi pragmatizam tzv. proevropske elite, isto podilaženje i ugađanje fikciji većine, isto ruganje ustavu i deklarisanim vrednostima. Ali, u ponašanju organizatora Povorke postoji jedna bitna razlika u odnosu na ponašanje poslanika u pokrajinskoj skupštini. Organizatori su odustali od Povorke i napustili bal pod maskama, dok poslanicima u pokrajinskoj skupštini tako nešto ne pada na pamet. Neki od njih, doduše, pominju žalbu ustavnom sudu i raspuštanje vojvođanske skupštine, ali od toga nema ništa. Posle skoro godinu dana, nakon što je Predlog statuta upućen u Beograd, to deluje kao jeftina sofisterija.
Mladići i devojke iz organizacionog odbora Povorke ponosa su niz stepenice Media centra sišli uzdignuta čela. Poslanici vojvođanske skupštine su, na žalost, ostali u sali, pristajući na poniženje kome, kako se čini, nema kraja.