Ako je prošlu godinu obeležilo donošenje zakona o nacionalnim savetima, ova će godina, bez sumnje, biti obeležena izborom novih saveta.
Prvi nacionalni saveti su birani na posredan način, preko elektorskih skupština. Ovakav način izbora suočavao je manjinske savete, pored ostalih, i sa problemom legitimnosti, te manjkom autoriteta i autonomije u odnosu na druge manjinske aktere. Političke partije, pre svega.
Posredan, elektorski način izbora zadržan je i u novom zakonu. Zakonodavac, po svemu sudeći, želi da što veći broj manjina formira savete. Prema slovu zakona manjine mogu, ali ne moraju, formirati nacionalni savet. Reč je, dakle, o fakultativnom pravu. Postoji, međutim, jedno krajnje nakaradno uverenje da je status nacionalne manjine sporan, ako dotična manjina nije izabrala svoj nacionalni savet.
Početkom juna pripadnici devetnaest manjina će izaći na birališta – tri saveta će se birati putem elektorskih skupština, a ostali neposrednim izborima. Za organizaciju neposrednih izbora uopšte nisu bili potrebni nikakvi posebni birački spiskovi. Pošto su formirani, treba očekivati zahteve manjina za dodatnim (dvostrukim) pravom glasa i garantovanim mandatima.
No, kada je o posebnim spiskovima reč, stanovište zakonodavca je korektno – spiskovi se formiraju samo putem slobodno iskazane volje svakog pojedinog pripadnika manjinske zajednice. U zakonu se, međutim, nigde ne pominju nikakvi aktivisti koji, u cilju formiranja spiskova, obilaze pripadnike manjine i jedan dan dele formulare, a sledećeg dana dolaze po njih. Po Ustavu, niko nije dužan da se izjašnjava o svojoj nacionalnoj pripadnosti, i ni pred kime, a naročito ne pred stranačkim i inim aktivistima. Pravo na privatnost mora biti strogo poštovano i ne može se narušavati, pa makar se radilo i o izborima za nacionalne savete.
U javnosti su se, poslednjih meseci, mogle čuti i neke interesantne stvari. Recimo, predstavnici pojedinih manjina su smatrali da je država ta koja treba da kreira spiskove, da mora voditi agresivniju kampanju i da, kao servis, mora da bude znatno prisutnija u celokupnom poslu. Ovom poslednjem jedva da bi se išta moglo prigovoriti. Ako bi se sudilo prema interesovanju države, izbori za nacionalne savete se održavaju u Evatorijalnoj Gvineji, a ne u Srbiji.
U jednom trenutku izneta je i ocena da su posebni birački spiskovi greška, zato što manjine vode u getoizaciju. Biračke spiskove nije nametnula država, nego su ih tražili predstavnici manjina, pa bi tu, onda, bila reč o samogetoizaciji. Pravo pitanje glasi: ne utiče li na getoizaciju manjina samorazumevanje Srbije kao države srpskog naroda? Država, valjda, pripada državljanima, a ne Srbima?! Legitimisanje Srbije kao etničke države proizvodi permanentnu legitimacijsku krizu, ono, prvo, isključuje manjine a, drugo, nacionalne savete tera da se bave pitanjima (garantovanih mandata ili regionalizacije, na primer) koja uopšte nisu u njihovoj nadležnosti.
Izneto je i mišljenje da se preuveličava značaj izbora. S tim u vezi postavlja se pitanje: ko preuveličava njihov značaj? Po svemu sudeći, reč je o muftiji Muameru Zukorliću, koji smatra da na ovim izborima Bošnjaci treba da izaberu između dva puta – jedan od njih vodi u asimilaciju i nestanak, a drugi u očuvanje nacionalnog identiteta. Često se, kada se govori o savetima, ističe njihov značaj u očuvanju nacionalnog identiteta, pa se vrtimo unutar (jalove) identitetske retorike. Nije sporno da je za pojedince, čak veliki broj njih, nacionalni identitet važna stvar, ali uloga obrazovanja nije (samo) u tome da polira i glanca nacionalni identitet. Obrazovanje treba da doprinese razvoju ličnosti, da omogući formiranje autonomne osobe koja se kritički odnosi prema svetu u kome živi, da posreduje veštine i znanja koja će pojedince učiniti kompetitivnim sudionicima na tržištu i zahvaljujući kojima će obezbediti sebi pristojnu građansku egzistenciju. Prosto je neverovatno da u ovako važnim stvarima članovi akademske zajednice ćute i bez ikakvog otpora pristaju na svođenje obrazovanja na jednu vrstu etničkog batlera.
Protivrečne reakcije je izazvala i odluka Muamera Zukorlića da se stavi na čelo jedne od izbornih lista. Oni koji se protive njegovoj kandidaturi poručuju da on više ne može biti nolilac bilo kakve verske titule, odnosno da sada i političari mogu da se kandiduju za najviše verske funkcije. Kao što to u Srbiji često biva, nisu u pravu ni jedni, ni drugi. Političari ne mogu da se se kandiduju za najviše verske funkcije, ukoliko im je stalo do demokratije, a ne do cezaropapizma. S druge strane, verski dostojanstvenici mogu da se kandiduju, jer se radi o izborima za organe kulturne samouprave.
Kandidatura muftije Zukorlića, ipak, govori o nečem drugom – o krizi političkog autoriteta unutar bošnjačke zajednice, ali i o tome da se neko u toj zajednici, kao i izvan nje, ozbiljno „preigrao“ ako je mislio da će cepanjem islamske zajednice marginalizovati njenog čelnika. To ne samo što se nije dogodilo, nego se Zukorlić sada javlja u ulozi nacionalnog lidera i vrlo neugodnog protivnika. On dramatizuje položaj Bošnjaka i obećava više nego što može da ispuni, čvrsto uveren da će mu to obezbediti naklonost sunarodnika i većinu mandata u savetu. Za razliku od stranačkih lidera, on je „izašao na crtu“ i stao na čelo jedne od lista kojoj, kako vidimo, stiže podrška i od strane nekih beogradskih partija (LDP), ali i od verskih i političkih faktora izvan Srbije i Sandžaka (Islamska zajednica BiH, Bosanska akademija nauka i umetnosti, Bošnjačko predsedništvo BiH, neki turski parlamentarci, lokalne NVO). Ovde se, uzgred rečeno, naprosto nameće jedno poređenje. Političari iz susedne Mađarske pokazuju interesovanje za prava vojvođanskih Mađara, pa su ih i podsticali da se upišu na posebne spiskove, ali to interesovanje nikada nije išlo dotle da se otvoreno stavljaju na stranu jednog od učesnika izbora.
Nacionalni saveti su organi kulturne samouprave manjina, ali nisu samo to. Saveti su i sredstvo redistribucije ključnih resursa u društvu – moći, ugleda, novca i prestižnih pozicija. Ne iznenađuje, stoga, što i članovi ostalih stranaka, a ne samo onih koje slove kao manjinske, žele da iskoriste priliku kako bi se, preko izbora, uključili u preraspodelu pomenutih dobara. Do sada nikome nije smetalo to što je, na primer, Ana Tomanova Makanova, predsednica Slovačkog nacionalnog saveta, i istaknuta članica Demokratske stranke. Zašto bi sada bilo sporno da i ostali članovi ove ili neke druge „građanske stranke“, svejedno kojoj od manjina da pripadaju, učestvuju u izborima? Valjda niko ne misli da se između nacionalne manjine i manjinske stranke može staviti znak jednakosti?! Ili da članstvo u Ligi socijaldemokrata Vojvodine, na primer, podrazumeva atrofiju ili, pak, odsustvo nacionalnog identiteta?
Nije problem u tome što i članovi „građanskih stranaka“ žele da učestvuju u izborima za nacionalne savete, nego u tome što su partije, zapravo oligarhije, kolonizovale državu, a sada to pokušavaju i sa društvom. Pored toga, reprezentovanje vitalnih manjinskih interesa prestaje da bude ekskluzivno pravo rezervisano samo za manjinske stranačke i civilne konsocijacije, ono sada postaje poligon na kome se sučeljavaju interesi više različitih aktera, pa su gunđanje, nervoza i usplahirene naracije sasvim razumljive.
U pravu je Bojan Pajtić: niko ne može zabraniti Slovacima, Mađarima i Rumunima, a članovima Demokratske stranke, da se kandiduju i učestvuju u izborima. U pravu je i Tamaš Korhec: u pitanju su vlast i novci. U pravu su, napokon, i oni koji tvrde da su na brzinu formiranim nevladinim organizacijama stranke namenile uloga trojanskog konja. To nije ništa novo, stvari su sada samo ogoljenije. Zato i nije teško odlučiti gde otići šestog juna – na birališta ili na koncert Boba Dilana.

(www.autonomija.info)