Pokušao sam juče da nateram sebe da pratim vanredno zasedanje republičke skupštine. U jednom trenutku sam u tome i uspeo, ali najverovatnije da zbog urođene mane, odnosno nedostatka mazohizma, nisam dugo izdržao u toj svojoj nakani.
Televizija, kaže Karl Poper, kvari ljude, a pošto sam ja već pokvaren u meri koja svaki napor televizije čini izlišnim, pustio sam sebi „Feel the blues“ od Jimmy Dawkinsa i na netu potražio predlog vlade o kome će partijski delegati raspravljati, kako sam pretpostavio, do kasnih sati.
Kao i svakom običnom i normalnom građaninu ove zemlje, i meni je jasno da bi Cvetkovićeva vlada nonšalantno nastavila sa ignorisanjem parlamenta da je, kojim slučajem, mišljenje Međunarodnog suda pravde bilo drugačije. Sad, pošto sud Ujedinjenih nacija nije zadovoljio njena očekivanja, vlada je ljubazno zatražila od partijskih delegata da se postroje iza politike koja Srbiju, usuđujem se reći, lišava svake neizvesnosti u pogledu krajnjeg ishoda.
Sta traži vlada? Jednostavno rečeno – podršku parlamenta da naciji omogući još jedan težak trenutak, obećanje da će i taj trenutak podneti kako to i dolikuje pravednicima i kosovskim mučenicima.
Kratko i u šest reči – vlada želi nove pregovore o Kosovu. Plan jednostavan, ali, na žalost, nerealan. Zar iko kome je IQ veći od broja gaća, brushaltera i cipela, ili svega toga skupa, zar iko, dakle, misli da će zemlje koje su priznale nezavisnost Kosova preći preko tog priznanja?! Video sam da ljudi hodaju po užarenom ugljevlju, dopuštam da život postoji i izvan sunčevog sistema, ali ne mogu da, čak, ni da zamislim da Bajden poziva Tadića i kaže mu: Ej, brate, izvini, malo smo se zajebali. Idemo ispočetka.
Kosovo je postalo nezavisna država i tu nikakvo insistiranje vlade na teritorijalnom integritetu Srbije, ma kako uporno bilo, neće ništa promeniti. Isticanje da je Kosovo do nezavisnosti došlo jednostranom secesijom, takođe, nema nikakve praktične učinke, pošto u slučaju secesije nisu odlučivala načela i pravo, nego volja i moć da se ona izvede.
Oni koji gube, a mi smo Kosovo izgubili, imaju pravo da u svom gubitku prepoznaju i neku pojavu opštije prirode koja nadilazi njihov poseban slučaj. Barem tako razumem ova, da ih tako nazovem, upozorenja da bi separatisti na raznim stranama sveta sada mogli sa više entuzijazma krenuti u realizaciju svojih ciljeva. Možda, ali sumnjam da će to bilo koga među onima koji su Kosovu priznali nezavisnost navesti da svoje priznanje preispita i povuče.
U predlogu koji je vlada uputila parlamentu postoji jedna nadasve interesantna rečenica, a ona glasi da Srbija nikad, ni implicitno ni eksplicitno, neće priznati jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova. Zar baš nikad? Ni za 50, 150 ili 550 godina? Zar čak ni onda kada suverenitet više ne bude imao onaj značaj kakav danas još uvek ima?! A šta ako se za 20, 30 ili 50 godina pojavi generacija političara koja će sadašnje jalovo insistiranje na državnom suverenitetu smatrati manje važnim u odnosu na, recimo, saglasnost, kao veoma važan uslov političke obaveze i opstanka države?!
Nisam, kažem, našao dovoljno mazohizma u sebi da dugo pratim zasedanje Skupštine, pa ne znam šta je Dačić hteo reći kada je pomenuo Sandžak? Možda je hteo da upozori baš na gore rečeno, da podseti da ima nečeg i te kako važnog i u pristanku građana i da ponekad vojska, policija, viši životni standard, pa čak i poštovanje ljudskih prava, ne garantuju da će jedna država opstati u svojim dotadašnjim granicama. Dakle, gospodo partijski delegati, nikad ne recite nikad.
Uostalom, od vas niko i ne traži da priznate nezavisnost Kosova, nego da pregovarate o položaju Srba na Kosovu. Šta ćete učiniti vi, ponosni vlasnici „Nikada“, kada vam, nakon jesenjeg zasedanja Generalne skupštine UN, iz Vašingtona i Brisela stignu pozivi da sa Tačijem i Sejdiuom pregovarate o položaju Srba? Hoćete li odbiti te pozive? Hoćete li u njima videti implicitno priznavanje nezavisnosti? Hoćete li vašu doslednost pretpostaviti interesima kosovskih Srba? Hoćete li tražiti da učine žrtvu, jer je vaša sujeta veća od države na čijem se čelu trenutno nalazite?
Danas je Kosovo nezavisno, jer je srbijanska politička klasa juče, molim da se ovo juče ne shvati bukvalno, odbila da bude koautor te nezavisnosti. Od oktobra dvehiljadite godine, ključna stvar za svaku srbijansku vladu nije pitanje hoće li Kosovo biti nezavisno, nego hoće li ta nezavisnost biti rešena putem istorijskog dogovora između Srba i Albanaca ili ne. Taj dogovor nije postignut i evo nas sada i bez Kosova, i bez moćnih saveznika, i bez ikakvog smislenog koncepta, velika ožalošćena porodica ujedinjena u lažnoj nadi da se između virtualne i stvarne Srbije može staviti znak jednakosti.
Juče je vlada tražila i dobila podršku da Generalnoj skupštini podnese rezoluciju čije bi usvajanje omogućilo nove pregovore. Vlada veruje da bi se tim pregovorima moglo doći do istorijskog pomirenja srpskog i albanskog naroda. Odlično, ali, na žalost, možda malo kasno. Pored toga i neiskreno. Prema predlogu, do pomirenja treba da se dođe putem kompromisa, a on, koliko znam, podrazumeva obostrane ustupke. Međutim, o kakvom je kompromisu reč ako se od Albanaca traži da odustanu od nezavisnosti, a od Srba da poštuju važeći Ustav? Kakav to, onda, oni ustupak čine drugoj strani?
Ako neko doista veruje da će Albanci pristati da menjaju nezavisnost za suštinsku autonomiju, onda on užasno potcenjuje Albance. Ako sa takvim uverenjem ide u Vašington da isposluje nove pregovore, onda je vreme da se spremimo za skori i brutalan čeoni sudar sa stvarnošću.