Za dva dana, u  nedelju, u Beogradu će se održati Parada ponosa. Kada će u skupštini Srbije biti potvrđen Predlog statuta Vojvodine, to još uvek ne znamo. Kažu – uskoro. Rekao bih da je to srpski prevod čuvene fraze „malo morgen“.
Šta je zajedničko Predlogu statuta i Paradi ponosa?
Pre svega, odijum sa kojim su dočekani u javnosti.  Autorima Predloga statuta je spočitavano da ugrožavaju ustavni poredak, organizatorima Parade da ruiniraju tradicijom osveštani sistem vrednosti; prvima da dovode u pitanje teritorijalni integritet države, a drugima opstanak porodice, itd.
Pored ovog, zajednička im je i nemoć. Danas u Srbiji nema ni jedne grupe sposobne da svoje zahteve univerzalizuje i time omogući i ostalima, onima koji se osećaju zakinuti, opljačkani, dikriminisani i eksploatisani, da u tim zahtevima prepoznaju vlastiti vitalni interes. Autonomaši su ostali kod Vojvodine, organizatori Parade kod seksualne orijentacije.
Položaj vlastodržaca je time uveliko olakšan.  I Statut i Parada su pretvoreni u područje sukoba, bez velike štete po vlastodršce.  Ako u nedelju dođe do sukoba, posledice će snositi homofobični nasilnici, eventualno niži službenici u policijskoj hijerarhiji. U slučaju potvrde statuta nema nikakvih posledica, barem ne onih neposrednih, pa se sa oduglovačenjem komotno može nastaviti i dalje.
Umesto u čvrstom stisku, ruke učesnika Parade i poslanika vojvođanske skupštine u nedelju će mrtvo visiti u zraku. Do daljeg.