Šta je Ivica Dačić?
Potpredsednik vlade? Ministar policije? Šef socijalista? Verujući Srbin?
Za vladiku Filareta Ivica Dačić je sve to, ali i nešto malo više. On je, kaže vladika, mudar mlad čovek koga treba stalno da slušamo da bi Srbiji bilo bolje.

Zašto? Šta je to tako značajno i mudro zborio ili učinio Dačić? Čime je zaslužio lasku? Da nije citirao jevanđelja? Vladiki izdao dozvolu za posedovanje mitraljeza? Zaplenio još neku tonu kokaina? Razobličio neku novu mafiju? Uhapsio Ratka Mladića i Gorana Hadžića?

Ništa od toga.

Kao mladi, mudri i verujući čovek, Dačić je pre neki dan, u manastiru Svetih vrača Kozme i Damjana, prisustvovao manastirskoj slavi i sa vladikama lomio slavski kolač. Kao ministar, on je za potrebe manastira obezbedio terensko vozilo. Kao potpredsednik vlade on je, kako to, valjda, i dolikuje predstavniku svetovne vlasti, ljubio vladiki ruku.

Da time Dačić nije, možda, učinio nešto pogrešno, nešto što nije trebalo? Ne. Učinio je baš ono što crkva i očekuje od mladih verujućih Srba, ministara i potpredsednika vlade – da budu predani veri, prema manastirima velikodušni a prema vladikama ponizni.

Učinio je ono što već dugo vremena čine i ostali pripadnici njegove klase – postao je privatno lice i zauzeo svoje mesto  u dugačkom red onih koji se  službenim kolima voze u crkve, drže sveće u rukama kao da nazdravljaju, mrmljaju nešto sebi u bradu, krste se sve u šesnaest i ljube ruke kome stignu.

Politički bonton u Srbiji ne počiva na ustavu, nego na stranačkim interesima. Ako ti interesi nalažu da se zažmuri na razdvojenost crkve i države, to za vladajuće oportuniste nije problem – glumiće slepce od rođenja. Ako crkvu treba osloboditi od poreza zaklinjaće se u Tomasa Mora, Kampanelu i Marksa i tvrditi kako su porezi nepotrebni. Ako crkvi pofali vernika, ustupiće joj škole. Ako joj pomanjka para, daće iz  budžeta. Ako u Svetom Sinodu nema dovoljno episkopa, evo tu je Predsednik Republike. Ako neki vladika zagovara bezakonje, vlast drži prst u uhu. Ako je vozni park u manastiru zastareo, evo tu je ministar policije. Ako…

Pa, dobro, drugovi svetog Petra, recite, jel treba još nešto?
Treba, reče vladika. Narodu ovog kraja, osim manastira, potrebni su, da bi ostao i opstao, putevi, telefonske linije i pomoć za nabavku mehanizacije Ovaj manastir, konak i zvona koja se čuju, uzvratio je Dačić, poziv su narodu da ostane. Ne bi bolje sročili ni u španskoj sapunici.

Zar je to sve? Zar narodu, crkvi i državi u Srbiji nije potrebno još nešto? A šta je, vladike mitraljesci i ministri rukoljupci, sa onim „Caru carevo, a Bogu božje“?

U subotu na svečanoj sednici Glavnog odbora svoje stranke Ivica Dačić je izjavio da socijalisti nisu utopisti. Nisu. Valjda baš zbog toga i ne znaju kome su i čemu u Vodenoj Poljani zvonila zvona.