Dramatizujući položaj svojih sunarodnika i skandalizujući ponašanje režima muftija Zukorlić je uspeo da položaj Bošnjaka (odnosno Sandžaka), učini tačkom budućeg izveštaja Evropske komisije. Višemesečno ignorisanje problema i njegovo svođenje (samo) na volju za moć jednog čoveka pokazuje se kao štetno i kontraproduktivno.
Pristajući na zajedničku Rezoluciju u GS UN Srbija je poslala poruku da je konfrontacijama kraj, te da će se ubuduće sva pitanja rešavati kooperacijom i kompromisom. Validnost te poruke predstavnici EU će procenjivati i u odnosu prema unutrašnjim političkim akterima. Nespremnost da se sa Bošnjacima započne dijalog, kao i zahtev da se Zukorlić uhapsi, relativizuju važnost pomenute poruke.
Aklamacija u GS je poslužila i za stvaranje uverenja da će ustupak Srbije biti kompenzovan protekcijom u pogledu eu-integracija. To, sudeći po reakcijama iz EU, pogrešno uverenje sada nastoje da iskoriste pojedine opozicione stranke. U želji da iznude izbore optužuju vlast za kapitulaciju, a EU za rasparčavanje Srbije.
S druge strane, zaokret u pogledu Kosova narušio je kredibilitet vlasti, a njenu privrženost teritorijalnom integritetu učinio farsičnom. Loš utisak dodatno pojačava i nespremnost da se taj zaokret formalizuje i smenom na čelu ministarstva za spoljne poslove. Objašnjenje da bi smena značila priznanje da je dosadašnja politika vlade doživela poraz, jednostavno „ne drži vodu“.
U ovoj, kao i u nizu drugih stvari, vlast se ponaša kao društvo sa ćoška. Za ponašanje tog društva pitanje odgovornosti je nevažno. Za funkcionisanje demokratije, međutim, pitanje odgovornosti je iznimno važno, jer na njemu počiva prednost demokratije u odnosu na konkurentske oblike vladavine. Prema istraživanju CESID-a, broj pristalica demokratije u Srbiji opada. Nad tom činjenicom bi morale da se zamisle ovdašnje stranke. Pre svega one koje su se zakitile pridevom demokratska.